ORLOVAT, Novogodišnji vinski divani

U subotu, 23. decembra, u rano jutro, dan pred badnje veče po gregorijanskom kalendaru, zaputili smo se u Orlovat, jedno od najstarijih naselja u Banatu, koje se pominje  još 1471. godine.
 

Cilj nam je bilo prisustvovanje ocenjivanju vina koje organizuje tamošnje Društvo vinogradara „Vesela braća“.  

Selo koje je nekad nosilo i titulu grada, zbog kuge i kolere, a ponajviše zbog  čestih ratova, praznilo se i premeštalo. Na današnjoj lokaciji nalazi se od 1697. godine, a osnovali su ga Srbi iz Sent Andreje i seljani starog Orlovata. Nalazi se na Tamišu, a nosi ime po ponosnoj ptici koje je mogla naći uz reke i u šumi. Jednog smo, usput, poput putokaza ugledali, kako ponosno stoji na grani. Ili mi se to samo pričinilo.

Godine 1773. selo ulazi u sastav Vojne granice (osnovan je Ilirski graničarski puk i i Orlovat kao štacija ulazi u njegov sastav). Tada boji 101 kuću. Potomci tih familija i danas čine većinu stanovnika. Zadnji upad otomaske vojske na ovom prostoru bio je 1788. godine, kada se dogodila strašna bitka, u kojoj se proslavio, ali i stradao kapetan Đorđe Radivojević. Na istom ovom potezu, 1848. godine u mađarskoj revoluciji, vojska sa Stevanom Knićaninom na čelu odneće veličanstvenu pobedu. Današnji Orlovat broji 1471. stanovnika.

U Orlovatu je 7. decembra 1857. godine rođen Uroš Predić, akademski slikar, koji se uz Paju Jovanovića smatra najznačajnijim slikarom kod Srba. Osnovnu školu je pohađao u Crepaji, a gimnaziju u Pančevu. Studije je završio na bečkoj slikarskoj akademiji, gde je kasnije radio kao asistent. U austrijskoj prestonici je oslikao i svečanu salu državnog parlamenta.  

No, dobar deo života proveo je radeći u Orlovatu i u svojim delima beležio prizore iz tadašnjeg života. Autor je velikog broja ikonostasa, portreta i istorijskih žanr-dela, od kojih su najpoznatija „Kosovka devojka“,„Vesela braća, žalosna im majka“  i „Siroče na majčinom grobu“, „Na studencu“. Predić je izabran za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 1920. godine. Jedan je od osnivača društva Lada (1904. i prvi predsednik) i Udruženja likovnih umetnika (1919. i prvi predsednik). Uradio je preko 1600 slika. 

Predićeva beogradska adresa

Umro je  u noći 11. na 12. februar 1953. u Beogradu u 96. godini. U svom testamentu Uroš Predić obaveštava rodbinu da je na zahtev Orlovaćana pristao da bude sahranjen u svom rodnom mestu u porodičnoj grobnici, mada je prvobitno trebao da počiva pored Bogdana Dunđerskog u kapeli njegovog zamka u Bečeju. Kada uđete u kapelu, možete levo videti ploču Bogdana Duđerskog sa datumima rođenja i smrti, a desno ploču Uroša Predića na kojoj je upisan datum rođenja, ali ne i njegove smrti. Neki kažu da su se prijatelji na kraju sporečkali, pa je to razlog promene mesta njegovog konačnog boravišta. Meštani Orlovata o svom trošku su mermerom obložili porodičnu grobnicu Predića i pokrenuli inicijativu za gradnju Predićeve spomen-kuće. 

U Orlovatu počiva i jedan Urošev neostvaren san. Želeo je da se oženi Anom, ćerkom oficira strogih nazora, koji nije dopustio njen brak sa čovekom starijim čak 16 godina. Ana se nikad nije udala i sahranjena je na koji metar od Uroševog večitog počivališta. 

Dvorski portret kraljice Natalije danas nalazi u kolekciji francuskog noveliste Pjera Lotija u Rošforu.

Kuća Uroša Predića, nažalost nije sačuvana, ali zato postoji već pomenuta, njegova spomen-soba. Ostao je i dud u dvorištu gde se nekad nalazila njegova kuća, star više od jednog i po veka (i danas daje dva kazana rakije), ikonostas u mesnoj crkvi, kopije skica i grafika u školi i spomenik ispred škole. 

 „Svaki dan po jedna daća, cela okolina miriše na vruće čvarke, a pijana pesma ne da mi celu noć ne da trepnem“ (Uroš Predić).

Osvrnimo se malo podobnije na njegovo delo „Vesela braća, žalosna im majka“. Slika nastala kao moralistička pridika 1887. godine, kao kritika "raspusnog" života, pijančenja i badavisanja. na slici je ovekovečena raspojasana družina koja se u cik zore vraća iz kafane noseći jedan drugog, Prvobitno je  reprodukovana u kalendaru "Orao", a zahvaljujući velikom interesovanju, štampane su godinu dana kasnije i oleografske reprodukcije koje su se potom uselile u skoro svaki građanski, pa i seoski dom. 

Mnogi su mu zamerali na ogledalu koji je pred njih postavio. Tako je jedan od momaka sa slike odmah prepoznao svoje svinje, ali sebe nikako nije mogao. Predić je u svom dnevniku, koji se čuva u Zrenjaninu, zapisao da nažalost nije uspeo u svom moralističkom poduhvatu:

"Navraćam jedne nedelje do orlovatskog krčmara... oko stola slegao se grdan muški rod. Navalili se nad nešto, gledaju i, oči su im se ucaklile, a usta su im se razvukla od uva do uva. Priđem da vidim, kad ono reprodukcija vesele braće odštampana u čuvenom vojvođanskom kalendaru. Seljaci oduševljeni, klikću od radosti, izopijali se gore no što sam ih ikad video".

Boravak u Orlovatu bila je prilika i da se upoznamo i sa kulturno-istorijskim nasleđem na koje su meštani ovog banatskog mesta s pravom ponosni. Krenimo od prelepe crkve Vavedenja presvete Bogorodice građene u u srpsko-vizantijskom stilu po projektu Dragiše Brašovana iz 1925. godine, koja se nalazila na mestu stare, barokne iz 1770. godine. U njoj se nalazi ikonostas sa 20 ikona Uroša Predića, poklon svom rodnom mestu. Ikonostas od mermera izradio je Hofer Leopold iz Beograda a ukrasio ga vajar Adam Vojla iz Vršca. On je spomenik kulture pod zaštitom, zanimljiv i po originalnom slikarskom rešenju kompozicija. Na ikoni „Krštenja Hristovog u reci Jordanu“ vide se stopala Jovana Krstitelja u bistroj vodi, dok se u plamenim jezicima na slici „Silazak Svetog duha“ vidi da je Predić dobro poznavao Sveto pismo u kome je ta scena detaljno opisana. U crkvi se nalaze i dve ikone, rad slikara i ikonopisca Dimitrija Popovića. Jedna je iz 1756. godine, ikona Bogorodice sa Hristom, a druga je Sv. Apostol Jakov.

Uroš Predić je biblijske likove slikao po uzoru na likove iz svog okruženja. Tako ste u to vreme, šetajući ulicama Orlovata, mogli susresti apostola Jakova, Svetog Petra, Isusa, Pilata, Arhangela Mihajla… U liku Svete Petke naslikao je svoju majku, smeštenu u banatski pejzaž u kojem se dobro može naslutiti Orlovat s crkvom i Vršački breg u daljini. U drugoj niši slikarski stil jasno „ukazuje“ da Svetog Savu, taj robusni lik nije radila Uroševa ruka. Freska je delo slikara Koste Vanđelovića Štipljanina. Ipak, taj Sveti Sava, nosi lik Uroševog oca, Petra, jer je, rađen po njegovom crtežu. Na samom ikonostasu u liku Sv. Nikole je portret je njegovog dede. Možda su među anđelima i njegove dve sestri premrle u ranoj mladosti.

U vreme kada je radio na orlovatskim ikonama bio je već u osmoj deceniji života, i ovo mu je bio jedan od poslednjih radova. U prethodnoj crkvi, koja je stajala na istom mestu, sveštenik je bio Urošev otac Petar. Nakon njegove smrti zamenio ga je njegov stariji sin Svetozar. Uroš je u crkvi odrastao i stekao prve predstave o sebi i svetu. To je teško a ne zapaziti na ikonostas koji krasi orlovatsku crkvu.

Ovo mesto čuva i jednu vrednu relikviju, jevanđelje, srebrom okovano, doneto iz Rusije, koje potiče iz vremena carice Jelisavete Petrovne, kada je Petar I bio prestolonaslednik. Štampano je u Moskvi 1744. godine. Kako se ovde zateklo, ne zna se pouzdano. Tu je i ikonu iz 1786. godine, doneta iz nekadašnjeg manastira u Vinči. U riznici se čuva i prestoni krst, uz petnaestak ikona, rad Živka Petrovića iz 1860. godine.

Obilazimo i kuća Granične straže iz 1799, koju je crkva otkupila 1908. i sad je dom lokalnog paroha.

Ocenjivanje vina- Novogodišnji vinski divani

 

Ove godine okupilo je  oko pedesetak vinara, koji su na ocenjivanje dali  115 uzoraka. Najviše uzoraka predato je za kategoriju bela vina. Odmah iza belih, po brojnosti našla su se crvena vina, pa rozei, šileri i na kraju desertna vina. 

 

Ocenjivanje  je obavljeno u Klubu penzionera Orlovata na čijim vratima piše upozorenje: „Strogo zabranjeno unošenje i konzumoranje alkohola!“. Neka to bude narovučenje onima koji Bahusov napitak svrstavaju bestidno u alkohol!

 

 

Takmičenje je organizovalo Društvo vinogradara i ljubitelja vina “Vesela braća”. Društvo ima tridesetak članova koji poseduju osam hektara vinograda. Uglavnom su zastupljene međunarodne sorte grožđa, kao što su: kaberne sovinjon i rajnski rizling, ali ne beže ni od autohtonih sorti, kao što su: frajla, orlovatski muskant, petra, dionis… 

 

Ocenjivači su neka vina opisivala rečima "konjski znoj". Gubili su iz vida slike koje su visile na zidovima. Izgleda da su neke bile više nego upečatljive i izražajne. Da ne kažem osećajne...

Nagradu  su osvojila sledeća vina:

    Bela vina – 1. Katarina (kupaža)  (19,83) – Branislava Prohaske iz Udruženja "Vesela Braća" iz Orlovata,

                        2. Muskat otonel (19,63)- Vinarije Filipovski, Jabuka, Pančevo,

                        3.  Italijanski rizling (18,50) – Društva prijatelja bašte Temerin.

    Roze vina –1. Marina (18,67) -   Branislava Prohaske iz Udruženja "Vesela Braća" iz Orlovata,

                        2. Roze (18,50) - Boška Kojičića, Udruženje "Vesela Braća" ,

                        3. Iskra (18,17) -  Branislava Prohaske, Udruženje "Vesela Braća".

    Šiler vina - 1. Banatski kicoš  (18,33) – Boška Kojičića, Udruženje "Vesela Braća",

                        2. Bracino domaće (17,50) – Zorana Prohaske,  Udruženja "Vesela Braća,

                        3. Šiler  (17,33) – Janoša Urbana, „Sveti Martin“ iz Mužlje.

Desertna vina -  1. Beli bermet  (19,17)– Vinarije Stanimirović, Grozd Jabuka

                            2. Bermet  (18,58)- Vinarije Stanimirović, Grozd Jabuka

                            3. Bermet (17,50) - Boška Kojičića, Udruženje "Vesela Braća".

    Crvena vina - 1. Kuve (19,83) – Zoltan Bohocki,  Društva prijatelja bašte Temerin,

                             2. Kupaž (19,63)- Laslo Horvat,  Društva prijatelja bašte Temerin,

                             3. Vranac (19,53) -  Rudolf Sekula. 

 

Zahvaljujući ukupnom broju bodova koje su osvojila vina koje je on proizveo i doneo na ocenjivanje, Branislav Prohaska ponovo je osvojio je titulu apsolutnog pobednika „Novogodišnjih vinskih divana“, manifestacije koju je u subotu, 23. decembra, u Orlovatu po organizovalo tamošnje Društvo vinogradara „Vesela braća“.  

U ‚ranim popodnevnim satima usledilo je u nekadašnjem Solkolskom domu proglašenje pobednika i dodela nagrada uz probu ocenjivanih vina i vojvođanske specijalitete i bogat kulturno-zabavni program, kao i aukciju vina i tombolu, a sva sredstava koriste se za dalji rad društava entuzijasta kakvih u ovom mestu ne manjka. 

 

 

Noć je ubrzano padala na banatsku ravnicu, kada smo se oprostili od naših ljubaznih domaćina i krenuli svako na svoju stranu. Uroš Predić bi bio ponosan na nas. Nimalo nismo ličili na „Veselu braću, žalosna im majka.“