u sklopu manifestacije “Dan otvorenih vinskih podruma 2017”
Misteriozni dvorci i letnjikovci
Vojvodine, u kojma se raskošno živelo, strasno volelo, i isto tako pilo vino i
kockalo, poprište su intrigantnih priča kakve priliče jednom, sunčanom majskom
danu. Mesta gde su se nekada baškarili spahije i veleposednici, VIP persone
nekadašnje moćne Austrougarske monarhije, nemi su svedoci tajnih života, krupnih
poslova, sa ergelama konja, ljubavnicama, legendama, i neizbežnim komplikovanim
zapletima latino saputnica. Skriveno od radoznalih pogleda, prikriveno paučinom
vremena, ova, reprezetativna zdanja nastajala od XVIII do XX veka, u različitim
stilskim izvedbama, od baroka do klasicizma, svojevrsni su deo kulturnog
identiteta naroda, naroda koji su živeli na ovom prostoru. Ova zdanja i
parkovi, koji ih okružuju, duboko su utkani u istoriju, kulturu i tradiciju
Vojvodine. Krenuli smo, u subotu 27. maja 2017. godine, na put koji je
organizovao Gradimir Spasojević, ispred Udruženja „Centar Evolvere“, u okviru
trećeg izdanja manifestacije Dan otvorenih vinskih podruma 2017.
Široka vojvođanska ravnica vodi
nas put Čoke, koja je poput magneta privlačila bogate vlastelinske porodice. Tamošnji
dvorac izgradila je porodica Marcipani, posle 1781. godine, kada je ovu pustaru
kupio Lerinc Marcipani i na njoj izgradio dvorca negde oko 1870. godine. Dvorac
je spratna zgrada, sa izduženom osnovom simetričnog rasporeda prostorija, dužno
orijentisana ka glavnoj ulici. Bočnim i središnjim rizalitima je raščlanjena
fasada glavnog ulaza. Završeci rizalita su timpanoni koji se izdižu iznad
krovnog venca. Prozori su ritmično raspoređeni u nizu, u prizemlju sa ravnom
gornjom gredom, a na spratu su prozori sa lučnim završetkom. Krovište na četiri
vode, ulepšano je sa krovovima na rizalitima sa bočnih strana. Dvorac
rasporedom glavnih zidnih masa, fasadom i simetričnom osnovom, ima odlike
klasicizma, ali je zbog naknadnih izmena koncepcije dobio eklektičke karakteristike.
Grof Artur Lederer nasledio
dvorac „Kaštel“ i hektare plodne severno-banatske zemlje od tasta, grofa
Marcipana, koji je početkom prošlog veka bio ugledan, preduzimljiv vlastelin.
Kako bi izbegli plaćanje poreza ovo su ovu transakciju prikazali kao dobitak na
kartama.
U posedu spahijske porodice
Lederer, inače jedne od najbogatijih jevrejskih porodica u to doba, imanje
ostaje sve do II svetskog rata. Imanje postaje najuzornije gazdinstvo u
Torontolskoj županiji. Bavili su se uzgojem voća i cveća, osnovali industriju
mesa. Iako boem na glasu i vičan kartanju, Artur Lederer bio je dostojan
naslednik svoga tasta.
Širio je vinograde (na potezima „Veliki vinograd“ i
„Macahumka“). Iz Francuske (Medoka) donosi u Čoku reznice Merloa. Gaji i flašira
Italijanski rizling i Muskat Otonel. Prvi podrum izgrađen je 1903. Vinogradi su
obrađivani korišćenjem parne mašine, koje su pomoću čeličnih sajli teglile
plugove prevrtače. U toku berbe, grožđe se sakupljalo u vagone takozvane lore,
koje su poljskom prugom vukli konji ka podrumu gde se pravila šira i vino.
I ne
samo to, grof je i paore podsticao da gaje vinovu lozu. Time se grof-boem prvi upisao
u istoriju potiskog vinogradarstva, koje više od jednog veka daje ove božanske
napitke.
Priča o vinariji koja se prenosi
iz generacije u generaciju nastavlja se 1908. godine kada je završena izgradnja
i drugog dela podruma u kojem su smešteni betonski sudovi, iznutra obloženi
pločicama. Jedna od atrakcija je sud koji može da primi 67 hiljada litara vina,
u kome je Lederer zakazivao partije karata, koje su u pratnji cigana svirača
trajale i po nekoliko dana. Bogati veleposednici iz Evrope i zemlje bili su
spremni da se, polegnuti na dasci uguraju u otvor na buretu, manji od pola
metra, zarad slatkog čokanskog Merloa, zbog kojeg su i cela imanja stavljali na
kocku. Vino iz Čokanskog podruma izvozilo se u Austriju, Čehoslovačku, Poljsku,
Nemačku. Naročito je bio cenjen Čokanski merlo (ili „Gvozdeno vino“ kako su ga nazvali),
koji je vrlo često bio prisutan i na dvorskoj trpezi u Beogradu.
Godine 1912. završena je
izgradnja i poslednjeg, po mnogima najlepšeg dela podruma, u kojem drvena
hrastova burad čine čuvenu sedmu ulicu. Pošto se podrum, nekim čudom, našao 4
metra ispod nivoa Tise, opasnost od vlage Lederer je rešio izgradnjom drenažnog
sistema, koji i danas uspešno funkcioniše. Visoko higroskopan tiski pesak
posipa se po dnu podruma i tokom dana više puta zamenjuje novim, na suncu
isušenim peskom.
Lederer Artura nasledio je njegov
sin Lederer Gyorgy, koji je nastavio vinogradarsku tradiciju. Po popisu iz
1925 godine Ledereri su posedovali vinograd na površini od 184 hektara, 14 ara
i 84 kvadratna metra i vinski podrum kapaciteta 22 hiljada hektolitara.
Veliki posed Lederera za vreme
nemačke okupacije 1941-1945 prisvojila je nemačka firma „Herman Gorieng Wercke“
a Ledereri su, zbog jevrejskog porekla, morali da napuste Čoku. U trenutku kada
Nemci odlaze, skojevci zajedno sa pripadnicima sokolskog društva, čuvaju
dvorac, kako ga narod ne bi poharao. Oslobodioci su im se zahvalili na trudu i
oslobodili ga od dragocenih predmeta koji su u njemu ostali. Do današnjih dana
oni nisu vraćeni, ali je sva sreća što se zna gde se deo od njih nalazi. Samo
da se to konačno obelodani i pokradene stvari vrate na svoje mesto.
Od 2000. godine, privatizacijom,
Vinarija Čoka, postaje moderna kompanija koja vraća staru slavu čokanskih
majstora. Pored oživljavanja proizvodnje, ponovnog podizanja postojećih i
uvođenja novih receptura i brendova, investirano je u savremenu liniju za
hladno punjenje vina, koja omogućava da vino zadrži sve svoje karakteristike i
kvalitet. Modernizacija i savremeni poslovni duh koji prati tržišne tokove
postali su glavni oslonac u poslovanju vinarije.
Čoka je gradić sa najvećim brojem
sunčanih sati tokom godine u Srbiji. ”Vino nastaje u vinogradu” savet je
svetskih enologa koji su tehnolozi u Čoki brzo prihvatili. Danas je Vinarija
Čoka osnažena FSSC 22000 standardom koji obuhvata ključne zahteve brojnih
postojećih standarda za bezbednost hrane kao što su: FSSC i HACCP. Vinarija
poseduje više od 120 Ha pod vinogradima.
U cilju obezbeđivanja kontinuiteta kvalitetne
i sigurne sirovinske baze, Vinarija Čoka je u septembru 2007. godine ostvarila poslovni kooperantski odnos sa Vinarijom Ohrid u Makedoniji, koja je ovoj vinariji obezbedila grožđe
iz ohridskog vinogorja, bogomdanog, zbog specifične topografije i klimatskih
uslova, pošto se vinogradi nalaze na 625 m nadmorske visine.
Svakog posetioca na ulazu u
podrum dočekaće ispis IN VINO VERITAS koji su braća Lederer na svom grbu,
pored svojih imena utisnuli u gvozdenu kapiju. Ona već više od jednog veka čuva
tajnu hrastovih buradi i sedam hladnih vinskih ulica. Degustiramo vina iz
linije “Lederer” u degustacionoj sali vinarije uz banatski meze puni utisaka.
Od vina u ponudi Vinarija Čoka
ima penušavi Lederer i Magiu, Graševinu, Ždrepćevo belo, Kaštel, Roze, Vranac, paletu
Lederer: Merlo, Kaberne sovinjon, Šardone, Sovinjon blan i Muskat otonel, u
premijum ponudi kupaže: Muštuluk beli, Muštuluk crveni i Ždrepčevu krv forevr,
Di Luna Sangriju (belu i crvenu), kupinovo vino i žestoka pića. Ždrepčeva krv,
stono poluslatko crveno kupažno vino (vranac, merlo, kabarne sovinjon, game,
muskat hamburg ili otonel) od grožđa uzgajivanih na najkvalitetnijoj zemlji
crnici. Zanimljivo je da je mnogo pre nastanka brenda, vino po sličnoj
recepturi prodavano isključivo u apotekama zbog svojih lekovitih svojstava. Na Wine
Challenge Cupu, održanom u beogradskom hotelu Hajat, somelier Olivijer Poussier
ocenio je vino Ždrepčeva krv, berba 2002. godine kao najbolju kupažu crvenih
vina u Srbiji.
Potom obilazimo hotela Ždrebac u
Čoki, restoran Lovac u Novom Kneževcu i Čardu 105 na Tisi gde uživamo u
pogledu, klimi i specijalitetima lokalne kuhinje.