WineJour vas je već upoznao
sa Vinarijom Trivanović. Povod novog okupljanja bile su novosti koje stižu iz
ove perspektivne vinarije. Mesto znano kao Srpska kuća vina na Novom Beogradu. Mesto odakle su se leta 2012. u nebo vinule mnoge srpske vinske zvezde. Datum 23 dan avgusta vreme 16 časova.
Podrum
Trivanović nalazi se na južnim padinama Fruške gore, 17 kilometara
od Šida, u Erdeviku, na nekih 240 m.n.v., tamo gde se vino pilo kao što se
ujutru ustajalo, a noću, ponekad, išlo na spavanje. Ova vinarija, čiji je
nukleus začet davne 1959. godina na skromnih pola hektara, danas ima
impresivnih 65 hektara pod vinovom lozom. Da to nije samo ono čime se bave
saznaćemo vrlo brzo, kao u nekoj dobro režiranoj i napetoj drami. Biće tu i
zapleta, strepnje i uslovnog hepienda, svega onog što treba za neku dobru
priču. I za smeh, naravno. A dan je bio tako tmuran...
Kada se vesela ekipa
okupila, ispred Podruma Trivanović obratio nam se Ivan i najavio prvu zvezdu iz trupe; Pino griđo (sivi pino, burgundac sivi) iz 2015, sa čokota starih osam godina, sveže, elegantno, hrskavo vino,
sa 2 gr. neprovrelog šećera i 12, 5 % alkohola. Grozd pinoa je zbijen, pa
odatle i naziv pino (fr. šišarka). Sivi pino nastao je mutacijom crnog brata u
samom vinogradu i njegove bobice su obojene. A onda, u samom procesu
metamorfoze u vino, poput Majkla Džeksona postane belac.
Summertime,
and the livin' is easy. Priznajem, ovi letnji dani me odvlače
više ka belim i roze vinima. Svežim i osvežavajućim, te ih pijem ili same ili
uparene sa nekom laganom hranom. Ovaj sivi pino slamnato - žute boje, aromom je
ponajviše „vukao“ na crveni grejp, sa tim lepim, vibrantnim kiselinama, koje su
se završavale prijatnom gorčinom, koja opet neočekivano transformisala u slast.
Poput vožnje na toboganu! Setih se, da mi je moja nutricioniskinja
preporučivala baš crveni grejp:
„Dobro
topi mast,“ izgovarala je, sa šarmantnom dozom
zluradosti.
„Eto,
jednim udarcem, dve muve!“, pomislih u trenutku lucidnosti. „i vuk sit i nutricionistkinja na broju. Još
da smažem neki voćni kolač sa vanilin kremom uz ovo vino, gde bi mi bio kraj!“,
već su mi se u mašti ređale perverzne slike. Da li treba da vam napomenem
da se kupovina ovog vina može okarakterisati promišljenom i pametnom odlukom, pogotovu kada se u
obzir uzmu kvalitet i cena.
A cena? Prava
sitnica!
Na stolu su se, volšebno, pojavili
i pladnji sa naseckanim mesnim delikatesima, koje priprema vredna porodica
Trivanović. Već su sa njima pet godina na tržištu. Dominirao je, kao neko za stolom
duhovito primeti, „rumenige“, „cvekla“ za one koji ne praktikuju vegansku niti
vegetarijansku ishranu, gurmanski kulen (u čiji sastav ulazi samo meso, paprika
i so). Na vrhu se baškarila trobojna slaninica meka kao „sremska duša“.
Predviđeno je bilo protokolom da slaninicu konzumiramo uz bela, a „rumenigea“
uz crvena, preciznije uz širaze (sremske sire).
Probamo i vino, ne štedimo
ni mesne specijalitete, ali pažljivo slušamo i poneku reč o samoj vinariji. Dakle,
što se tiče sorti koje gaje tu su: Italijanski rizling, kaberne sovinjon, traminac,
sivi pino, merlo, frankovka, šardone i širaz (na 10 hektara). Vina su podelili
na ona osnovna, klasik (basic, classic) i premijum. Do sada su na tržištu bili
prepoznatljivoi po sortniom vinima, ali .. i ovde imamo zaplet.
Trigio nam
je predstavljen u magnum boci, jasno je odmah bilo da se radi o kupaži. Nije
nam rečeno od kojih sorti, ali je odmah bilo očigledno da su u pitanju bele
(opet uslovno s obzirom na izlaganje iz člana 1-sivi pino). Ja sam, uglavnom,
pobortnik kupaža. Sorta vina, baš kao i ljudi mogu biti interesantni, šarmantni,
ali kad su sami tu nema mnogo pomoći. Jedino ako sami sa sobom pričaju (to je
slučaj sa vrhunskim sortnim vinima).
Ali kupaža, to je već po
samoj definiciji žurka. Koja je toliko uspešna, koliko su zanimljivi gosti na
njoj. Sačuvaj me bože žureze na kojoj kolo vode smarači. Na Trigio žuraji istakao
se poletni pino griđo (koji je već uspešno nastupio u monodrami). Ne može on da
miruje, voli pažnju, voli svetlost pozornice, voli da đuska. Nije mu bilo
dovoljno što je prethodno nastupio sam. Sada su mu se na ovoj žurci pridružili
beli sovinjon i traminac. Pošto su pre desetak dana utamničeni u magnum boce,
jedva su dočekali da se dočepaju vinskih čaša. I da vide kakav će utisak
ostaviti svojim premijernim nastupom. Novi čovek je u gradu. Naoružan magnumom.
Kada se povela priča o
idejnom tvorcu ovog vina, nekako smo uspeli da skleptamo foto-robot dotičnog (i
dostavili ga uredno organima reda). Konsultant je simpatični mladić u izvesnim
godinama, koji je kod Aleksadrovića imao „viziju“, naizgled nakostrešen, ali iza
te prividne fasade krije se, paradoksalno i samo neupućenima neočekivano, neizmerna
ljudska toplina, široka kao vojvođanska ravnica. Toplina, koja se u ovoj kupaži
dala naslutiti. Isti je i kumovao imenu ove tročlane kupaže, istovremeno provlačeći
u imenu asocijaciju na prezime vlasnika
vinarije.
Planirano je da ovi magniumi
budu dostupni vinskoj publici samo u vinariji. Posetite ih, probajte, pa da
vidimo da li će održati reč. Jedno je sigurno, nestrpljivo iščekuju vaše
reakcije.
Kako dan odmiče i tama zamenjuje
svetlost, tako vino na stolu od belog menja boju u crvenu. Širaz i Pino noar su
nekako uvek bili za mene izazov. Možda zbog te težine s kojom se dolazi kako do
grožđa, a onda i mnogo više, koliko je potrebno znanja i veštine, da se oni
pretočili u dobra vina.
Širaz prati i taj mit o
Persiji i istoimenom gradu, ali DNK testovi su mu otkirli oca, da mu nije
ostalo ništa nego da prizna očinstvo. A i što ne bi, kad je u pitanju stasita
vinova loza. Malčice metiljava na vreme, nevreme i na neočekivane podstanare,
ali nežnost ima svoj šarm, a kad očvrsne i odraste može i da vas iznenadi!
Dakle, ponosni roditelji su crna
sorta Dureza i bela sorta Mondeuse Blanche, reklo bi se Francuzi. Tata-Dureza
je, što se tiče vinske priče ispario ("skoro pa ispario dok ga nije spasilo nekoliko vinara iz Severne Rone", napomena Tomislav Ivanović), a majka se nije više preudavala. Da je Širaz
ćidljiv, govori i podatak da iz podruma Trivanović nije i neće izaći ni 2014,
niti 2015. godine. Spada u vina koja se služe na jednoj od najviših
temperatura: 18° C.
Podrum
Trivanović je na ovom vinskom druženju prikazao dva Širaza. Oba godište 2013. Na prvi
pogled Širazi Trivanović deluju kao
blizanci, ali kada ih bolje upoznate različiti karakteri dolaze do izražaja.
Prvi,
iz klasik linije, odrastao je dve godine u boci od 0,7 litara (sa šrafom čepom), sa 12,5 % alkohola, fine teksture i izraženih i mekih tanina,
aroma vanile, bibera i kafe, koje smenjuje šljiva i crne ribizle. Vino sa
tipičnim sortnim karakterom.
Drugi je bio Širauz Trivanović, takođe 2013, ali premijum
iz magnuma.
Neko tiho prošaputa: „Bio je u bariku!“.
Mukla tišina, a onda se neko
odvaži: „Koliko dugo?
Prvi gleda u sto, drugi
blene u mobilni, treći se češe po glavi, neko tamo u ćošku pali nervozno poslednju
cigaretu iz paklice, koju potom zgužva i energično baci na sto. Neočekivano, opet
se neko okruraži:
“Pet
meseci!“.
I dalje je muk. Led probija
naš domaćin Ivan i srdačno nas poziva:
„Šta
čekate, upoznajte mladića!“
Bata što je bio u bariku
neka je voćka, poteže na prvu i isto tako šarmira.Omekšao je tamo u bariku,
svilenkasti su mu tanini. Klasik je opet stidljiviji, treba mu vremena da se
okuraži. Čak im je i ten drugačije boje.
Ovu širaznu braću smo
probali uz „rumenigea“, ali je on tako dominantan i
pomalo sebičan, narcisoidan sa razlogom, ne želi da deli slavu sa tamo nekim
Širazom, pa smo ga zamenili (pošto smo ga prethodno smazali, počistili sa stola)
crnom čokoladom sa 70 % kakaoa.
„Kada bi svinjče od kojeg je
nastao kulen znao kako je on dobar, samo bi se zaklalo!“ samo je jedan od
duhovitih i nadrealnih komentara koji su prštali za stolom.
A taj bludni sin
predosećajući šta ga čeka, otrgao se iz jutenog duksa sa kapuljačom i pokušao
da „zapali preko grane“, te je odmah organizovana potera da se on privede
nameni.
Odbeglo prase utuvelo je sebi u glavu da se tamo požali na kršenju njenih, svinjskih prava, da možda potraži i azil, tvrdeći da joj je u Srbiji bezbednost ugrožena.