Zanimljivosti o vinu

Na krajevima vinograda se sade ruže, kako bi prve odreagovale na buđ, parazite i bolesti, pre nego što ove napadnu vinograd.

U Jermeniji tvrde da je prve vinograde na Zemlji posadio biblijski Noje, i to u njihovoj zemlji.

Sorte pinot blanc (bianco), pinot (grigio) i pinot meunier su genetičke mutacije sorte pinot noir.

Prosečan broj zrna grožđa koji je potreban da se dobije boca vina je 600.
 
Vino ima toliko hemijskih jedinjenja da se smatra složenijim i od seruma krvi.

Vino ima skoro isto onoliko kalorija koliko i jednaka količina soka od grožđa.

Luj Paster je prvi koji je odredio pravu prirodu fermentacije.

Izraz Blanc de Noir se odnosi na bela vina dobijena od crnog grožđa.

Sa starenjem, crvena vina postaju svetlija, a bela vina tamnija.

Prilikom nazdravljanja, u engleskom se koristi reč toast (koja označava i prpečeni hleb). Poreklo ovakve zdravice je u drevnom Rimu, gde se komadić prepečenog hleba stavljao u vino.

Egipćani su vino smatrali darom boga Ozirisa. 

Stari Egipćani su izbegavali da piju vino, jer su verovali da je to krv ljudi koji su poginuli izazivajući bogove, a time su objašnjavali neuračunljivo ponašanje posle ispijanja. Danas postoje i osobe koje imaju enofobiju - paničan strah od vina.

Natpis sa jedne grčke amfore za vino: „Napuni praznu čašu, isprazni punu, ne ostavljaj je nikad ni punu ni praznu!“

Frazu "in vino veritas" (u vinu je istina) skovao je Plinije Stariji, koji je poginuo prilikom erupcije Vezuva koja je 79. godine uništila Pompeju i Herkulanum. Tom prilikom nestalo je i više od 200 vinskih barova.

Običaj kucanja čašama potiče iz tog vremena, a potekao je iz straha od trovanja koje je bilo česta metoda obračunavanja sa protivnicima. Stari Rimljani su čaše jako udarali kako bi se tečnost prelila iz jedne u drugu i pomešala, pa su tako bili sigurni da vino nije otrovano.

U srednjem veku vino se koristilo i kao novac.

Kaluđer Dom Perignon nije "izumitelj" šampanjca, niti je ikada rekao "ja pijem zvezde". Pjenušava vina su pravljena u regionu Šampanje mnogo pre njegovog rođenja. Ovaj popularni mit je bio samo marketinška prevara. Penušava vina slabijeg kvaliteta se proizvode po tzv. Charmot metodi, industrijskom procesu koji je identičan onom u proizvodnji gaziranih sokova. Najkvalitetnija penušava vina su rezultat intenzivnog rada po tradicionalnoj metodi, gde se CO2 javlja kao prirodni produkt fermentacije.Legenda kaže da su idealne čaše za šampanjac velike koliko i grudi Marije Antoanete.

Vinske etikete se na boce lepe od 1860. godine. Sakupljač etiketa  za vino zove se vintitulist. Vinske etikete su oslikavali i takvi umetnici kao što su : Šagal, Pikaso, Miro i Vorhol.

U Nemačkoj, u muzeju Špejer (Speyer), postoji boca vina stara 1600 godina.

Godine 1870. SAD su, ne znajući, prenele filokseru (opasnu bolest vinove loze) u Evropu, što je praktično uništilo sve evropske vinograde. Kao posledica, skoro svi evropski vinogradi su morali biti ponovo sađeni, loznim kalemovima koji su kalemljeni na američku podlogu koja je otporna na filokseru.

Da visoka cena vina nije uvek i odraz njegovog kvaliteta potvrdjuje i ovaj primer: U poznatoj aukcijskoj kući Kristi, u Londonu, decembra 1985. godine prodata je flaša Chateau Lafitte iz 1787. godine za cenu od 105.000 funti.  Prodaju je sigurno pospešila i činjenica da je vino iz podruma Tomasa Džefersona, trećeg predsjednika SAD i autora poznate Deklaracije o nezavisnosti, o čemu su svedočili i njegovi inicijali utisnuti na boci. Međutim, svega 11 meseci posle prodaje pampur se osušio i propao u flašu, a vino je ubrzo postalo najskuplje plaćeno - sirće!

U američkoj državi Juta, prilikom degustacije, vino se ne sme progutati.

Sve do sredine XVII veka, proizvođači vina u Francuskoj nisu koristili plutane zatvarače. Umesto njih su koristili krpe potpopljene u ulju, i njima su zatvarali boce.

Sve do 1970. u Bordou se proizvodilo više belih nego crvenih vina. Danas crvena vina predstavljaju oko 84% ukupnog proizvoda. Najstariji vinski region u Bordou je Graves.

Iako “château” znači zamak, to može biti i blok zgrada ili manja kući u blizini vinograda koja zadovoljava zahteve za proizvodnju vina sa protorom za skladištenje na istom imanju.

Château Petrus je najskuplje vino iz Bordoa. Njegova cena zavisi više od male produkcije, nego od kvaliteta. Petrus se pravi od najmanje 95% Merloa.

Zemlja u čuvenom vinogradu Clos de Vougeot (u francuskoj oblasti Burgundy) se smatra toliko dragocenom, da su radnici u vinogradu obavezni da prilikom odlaska kući iz vinograda očiste svoje cipele od zemlje.

“Cuvée” znači “kaca”, "bačva" ili “cisterna”. Koristi se da označi posebnu seriju ili kupažu.

Ko ima avanturističkog duha, može da proba i kobrino vino iz Vijetnama. Ovo ekstremno piće je mešavina vina od pirinča i krvi kobre, a ponekad se u nju dodaje i srce ove zmije otrovnice.

Ivo Andrić o vinu

Šta je naš nobelovac Ivo Andrić mislio i govorio o vinu?

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o radostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi računa, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih.

Ja govorim samo o stvarnim radostima koje su večite, jer su jednom postojale. Sve ono što ja slavim ovim rečima, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o sebi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme pored koje smo išli u školu; ni ono belo koje je ostajalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje.

Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske priče o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stradalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudovima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgovaraju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muževima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opasna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unutrašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tutnjem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se:

„Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.“

U to malo svetle tečnosti — koliko grob da se prelije — što je ostalo iza moje utoljene žeđi,  ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz grudi. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni  izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa.
Šta je  naš slavni nobelovac, Ivo Andrić govorio  o vinu.

Mislim o svakidašnjim običnim stvarima i o radostima koje imamo od njih. Mislim o vinu. U ovom trenutku ne znam šta su pesnici rekli ni šta mudri ljudi misle o njemu. Ono što pesnici govore to je ko vetar, a o mišljenju ljudi ne vredi voditi računa, jer se ne živi od mudrih ljudi ni zbog mudrih ljudi, nego mimo njih i protiv njih.

Ja govorim samo o stvarnim radostima koje su večite, jer su jednom postojale. Sve ono što ja slavim ovim rečima, prošlo je jednom kroz moja čula i moju svest, obradovalo me i okrepilo i ostavilo mi misao o sebi kao jedinu stvarnost. Jedna od tih stvari je i vino.

Idući unazad u sećanju, ne mogu da vidim otkad nosim njegovu sliku i izgovaram zvučnu reč koja ga označava. To nije ono crveno vino što se vidi u nevešto naslikanom krčagu, iznad vrata krčme pored koje smo išli u školu; ni ono belo koje je ostajalo u čašama, iza gosta; ni tajanstveno pričesno vino koje se više naslućuje nego poznaje.

Prvo pravo vino iz moga sećanja, to je ono iz biblijske priče o milosrdnom Samarićaninu. Vino, pomešano sa uljem, kojim nepoznati prolaznik ispira rane stradalniku. Tu sam mu, čini mi se, prvi put osetio vrednost, snagu i smisao. Posle, prošla su pored mene mnoga vina ove zemlje. Slavna, negovana vina vinorodnih krajeva, što spavaju u zemljanim sudovima ili gluvim zabreklim bačvama koje ne odgovaraju na kucanje, čuvana kao eksploziv ili tajna reč. Seosko vino koje nema u svetu imena, nego samo nadimak bez slave. Plemenito vino koje se polako i pobožno prinosi stolu. Sirotinjsko vino koje radničke žene donose sa ručkom svojim muževima na građevini, koje se pije iz flaše i iza koga se nadlanicom leve ruke brišu vlažni brkovi. Opasna vina naše mladosti, uboga, lažna, divna vina đačkih godina, koja su bila samo slika naših unutrašnjih pijanstava i zanosa i koja su prošla sa tutnjem našeg pulsa i šumom naše krvi nepovratno u zaborav, gde im je i mesto. Uspomena na jedno od tih vina ostala je ipak u meni, i nosim je kao toplinu sopstvenog tela kroz brze promene događaja i hitrih godišnjih doba.

Na jednom ostrvu u Sredozemnom moru ostala mi je nedopijena dokraja teška čaša, na stolu od kamena. I danas, posle mnogo vremena, ja mogu da zagledam u tu široku čašu i da na sjajnoj površini vina vidim pergolu sa okrajkom neba i da naslutim živ i nejasan odraz moga lica i pored sebe seosku devojku koja govori glasom iz grudi, popravljajući kosu i izvinjavajući se:

„Imamo samo sira, hleba, maslinki i vina.“


U to malo svetle tečnosti — koliko grob da se prelije — što je ostalo iza moje utoljene žeđi,  ja sam nekad mogao da utopim ne samo sve što jesam, što sam bio, video i znao o životu, nego i sva vina ovoga sveta i svet sam sa svima promenama i svima stvorovima i ljudima, živim, pomrlim i nerođenim.

Dug dan na letnjem moru, vino, hleb, maslinke, i nasmejana žena sa toplim glasom koji dolazi iz grudi. Pa to je bilo mnogo više nego što je meni  izgledalo da treba za moj kratak vek bez računa.

Vinarija Kiš-Sremski Karlovci

 

Tradicija bavljenja vinogradarstvom u porodici Kiš datira neprekidno od 1830. godine. Tada je najstariji član loze Kiš Stevan kupio prvi vinograd i započeo proizvodnju vina. Od tada je vinogradarstvo i vinarstvo u Sremskim Karlovcima imalo svoje uspone i padove, ali je porodica Kiš uspela da prevlada sve nedaće i sačuva vinsku tradiciju dugu skoro dva veka. 

 

Nekada su se gajile samo autohtone sorte vinove loze koje su vezane samo za Fruškogorsko podneblje, ali danas pored tih sorti imamo i sorte koje su u svetu poznate i zbog njihove popularnosti se gaje i kod nas. Upravo zbog zadržavanja geografskih karakteristika i priklanjanju tradicionalnim metodama podizanja vinograda i gajenju vinove loze vina vinarije Kiš su ovenčana velikim zlatnim i zlatnim medaljama Novosadskog Sajma kao i drugim prestižnim međunarodnim priznanjima.

 

 

U ovom trenutku Vinarija Kiš jedna je od najzaslužnijih u Karlovcima za promociju bermeta i vraćanje starog sjaja tom specijalizovanom vinu u kome ima 27 sastojaka. A Kišov bermet kao i svako drugo veliko vino ima i svoju  istoriju. Njegova nas vraća u XVIII vek kada je Marija Terezija, došavši na Frušku goru, probala bermet koji joj se toliko dopao da je opčinjena tim slatkim, aromatizovanim vinom oslobodila muškarce služenja vojnog roka. Umesto ratovanja, imali su zadatak da proizvode bermet, koji ubrzo postaje zaštitni znak čitavog podneblja.

 

 

Bermet je bio i polujavna tajna (takozvana „diškrecija”) i uhodana navika naših mitropolita i patrijarha, ali i imućnog građanstva i sveštenstva. O izvozu karlovačkog vina širom sveta svedoči zaglavlje otpratnog lista čuvenog proizvođača vina i kraljevskog liferanta Petra Kostića. Dokument datira iz 1934. godine, a predmet je izvoz vina u Njujork.

  

 

 

 

Bermet je zaista „prevarantsko” vino ; ima buke kvalitetnog vina. Prvi dodir sa nepcima je sladak, nežan, kao da je u pitanju sok, a ne vino. Ali, već posle trećeg gutljaja počinje „ofanziva”, bermet počinje da osvaja, donoseći dobro raspoloženje.

 

 

Posle Drugog svetskog rata proizvodnja bermeta je zamrla. Tragom starih, sačuvanih i zapamćenih recepata, i uz pomoć stručnjaka uspešno je odgonetnuta enigma zvana bermet i čarolija je opet zaživela!

Vinarija Kiš prošla je kroz sve faze razvoja i predstavlja sintezu tradicije i moderne tehnologije, koja se najbolje ogleda u ličnostima dvojice ljudi koji je predstavljaju.

 

 

Osim proizvodnjom vina, Vinarija Kiš se kao i većina karlovačkih vinara bavi i vinskim turizmom. U sklopu stare porodične kuće podignut je poseban objekat za prijem gostiju koji svojom rustičnošću i prijatnim ambijentom oplemenjuje i onako veoma dobra vina Vinarije Kiš.

 

 

Sremski Karlovci - kada vino govori

Srbijom je protutnjao prvi Dan otvorenih vinskih podruma. Mislim za vinoljupce, ovo je bio prvi, masovni i istovremeni napad na vinarije u skoro svim vinskim regionima Srbije. Za  vinare su ona uvek otvorena, al’ se tamo, bogami, radi. Mi, vinoljupci, kada kažemo vinski podrum asocijacija je hladno i tamno mesto gde vina spavaju. Uz prostoriju gde se ista probaju i o njima diskutuje. I tako u nedelju, kad je zvezda na nebu odskočila dobrano, dobro organizovane formacije vinskih fanova, zaputili su se svako na svoj položaj. I zauzeli ih bez problema i žrtava. Ne samo da nisu naišli na otpor, nego su ih vinari na otvorenim kapijama dočekali sa osmehom i raširenih ruku. Čudni su to ljudi. Rekao bi čovek nemaju nikakvih problema. A imaju. Dobro raspoloženi, gostoljubivi, skloni šali, a ne kuknjavi. Tako netipično za zemlju Srbiju.

No danas je ponedeljak. Spušetna je i zadnja čaša, nazdravilo se i za pojas zadenulo, vino i njegovi tvorci konačno mogu da odahnu. Veseli i bučni gosti vratili su se svojim redovnim obavezama u manje ili više upotrebljivom stanju. Vinari su opet zasukali rukave i zagledaju nebo i vinograde. Njihov posao je pod vedrim nebom, nekad ga ometa kiša, a nekad malko i previše zagreva Sunce. Skoro nikad onako kako bi grožđe i vinari hteli.

A što se moje persone tiče i moje male družine, mi smo hteli da budemo romantični. Zato smo se u Sremske Karlovce uputili istoimenim vozom. Osvežili smo se na Fontana četiri lava, iz 1799. godine i popili gutljaj vode, jer legenda kaže, to je potreban uslov da se ovde vratite. Zatim smo se zaputili ulicom Karlovačkog mira ka Vinariji Kiš. U ovoj ulici nalazi se par vrlo zanimljivih vinarija; neke su bile u pasošu, a neke ne.

Karlovački mir sklopljen je (sasvim logično) u Sremskim Karlovcima 26. januara 1699, između Austrije i njenih saveznika na jednoj strani i Turske na drugoj (na kraju Velikog bečkog rata 1683-1699), uz posredovanje zamalo htedoh reći Evropske unije, a ustvari Engleske i Holandije.  Ono što je posebno interesantno je da su se ovde, po prvi put u istoriji diplomatije, pregovori odvijali za okruglim stolom, kako niko ne bi imao primat. Svaka od četiri delegacije ulazila je u prostoriju (u improvizovanoj baraci) na svoja vrata, da ni tu ne bi bilo privilega ni za jednu pregovaračku delegaciju. Mir je zatražila Turska, posle nekoliko uzastopnih poraza u ratu sa Austrijom, počev onog pod Bečom 1683, pa do bitke kod Sente 1697, čime je označeno njeno definitivno povlačenje iz Srednje Evrope. Rezultat pregovora je da su se Turci povukli, a vlast je preuzela Habsburška monarhija. Franjevci su na mestu stare barake u kojoj se pregovaralo, 1817. podigli Kapelu miru (pun naziv: Kapela Svete Gospe od mira), koju smo ostavili sa svoje leve strane.

Mi smo išli u Kapelu vina, na nedeljnu, vinsku liturgiju. Kod našeg starog drugara Predraga Crnkovića. Vinarija Kiš jedna je od najstarijih u Karlovcima sa tradicijom koja seže do davne 1830. godine. Srdačno pozdravljanje, razgledanje vinarije (sramota me da kažem prvi, ali ne i poslednji put)  i onda zasedosmo.

Iako je u pasošu pisalo, da ova vinsko-putna isprava omogućava degustaciju tri vina u svakoj vinariji, Srbi ne bi bili Srbi, kada ne bi kršili propise. 

 

Probali smo osam vina: Grašac, polusuvu Misteriju (rajski rizling), Šardone, Roze, Portugizer, Merlo, beli i crveni Bermet. Predrag sipa i priča, mi slušamo, vrtimo čaše, mirišemo, probamo i časkamo.

Kako vina nastupaju, tako je žamor sve bučniji, a atmosfera sve veselija. Predrag, poput veštog kormilara vodi ovaj vinski brod, uzbudljivim vinskim talasima, a posada je svakog trenutka sve razdraganija. Vina Vinarije Kiš okitila su se silnim znamenjima na mnogim međunarodnim takmičenjima.

 

Domaćini na sto iznose ’lebac sa vojvođanskim eurokremom, difolt užinu iz mog detinjstva, iz predholesterolske ere. Na lebac, po mogućnosti vruć, namaže se svinjska mast, a onda se vrhovima prstiju nežno, ali odlučno pospe crvena Aleva paprika.

Krcka hrskava korica hleba pod zubima, zalivaju je mnoga, ali sva Kišova vina i šta ćeš kud ćeš, kad ti je najlepše ’ajd’ na put. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo opet naići, i proveramo par vinarija sa kojima nemamo bezvizni režim. U dve vlasnici nisu tu, pa ne insistiramo, pozdravljamo domaćine i dolazimo do Vinarije Petrović (takođe nije u vinskom pasošu).

Pomalo bezobrazno pritiskam kućno zvono i na vratima se pojavljuje domaćin. Izvinjavam se i bojažljivo ga pitam možemo li da pogledamo vinariju, da nešto i probamo.

„Naravno“, odgovara sa osmehom, uzima ključ i silazimo u podrum. Za par minuta pridružuje nam se oveća, vesela grupa, vinskih kolega. Vinarija Petrović, osnovana 1997. godine, ima osam hektara vinograda u pravcu Čortanovaca. Vina koji proizvode su pre svega Sila, Italijanski rizling, Šardone, Merlo i crveni Bermet. Da li treba da vam kažem da smo sve to probali? Vinarija pravi i Kaberne, ali ga trenutno nije bilo moguće probati.

Godišnja proizvodnja iznosi oko 90 hiljada litara kvalitetnog vina,  što u sudovima od inoksa, što u dobrim hrastovim buradima. Bela vina su sveža, dobro izbalansirana, merlo malo slabijeg tela, ali zato crveni bermet spada u bolje koje sam probao.

Vino ove vinske kuće je Sila, autohtona vrsta sa Fruške gore, vino lepih kiselina, aroma grensmit jabuka i cvetnih nota, koje se može piti i kao aperitiv. Sila je nastala u intimnom odnosu kevidinke i  šardonea, 1988. godine, pod dirigentskom palicom Sime Lazića , koji joj je i podario ime od početnih slova svog imena i prezimena.

A što se bermeta tiče, on je bio moćno korupciono sredstvo u pregovorima sa bečkim dvorom. Svaka karlovačka porodica koja se bavi vinarstvom u najstrožoj tajnosti čuva samo svoj recept za bermet, neke samo svoje „cake“. Ono što je opštepoznato je da je bermet desertno vino uz dodatke poput, suvog grožđa, suvih smokava, pelina, rogača, slačice, vanile i oraščića...

Jednom poprečnom ulicom presecamo u ulicu Mitropolita Stratimirovića i dolazimo do Vinarije Živanović. Mog starog znanaca. Tada sam sa planinarima posetio ovu vinsku kuću i Muzej pčelarstva. I baš kada je vlasnik vinarije, Žarko Živanović hteo da me uvede u vinske lagume, planinari su komandovali pokret. Trebalo je osvojiti Stražilovo. Žal za propuštenim, neviđenim je ostao.

Mnogo se od tada promenilo, osavremenilo, pa u prelepoj bašti probamo tri vina ove vinarija, a ja biram Italijanski rizling, Probus i Kaberne. Probus ime duguje rimskom caru Marku Aureliju Probusu, koji je obnovio vinograde na Fruškoj gori, a ova vinska sorta uspeva samo ovde.

Probus je nastao ukršanjem skadarke i kaberne sovinjona u Institutu za vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, a ova sorta je priznatu 1983. godine. Koristimo priliku da obiđemo i dva vinska podruma-laguma, koji se nalaze unutar ovog porodičnog imanja.

Stari lagum, nastao u XVIII veku, iskopan je duboko u bregu i u njemu se vina proizvode i čuvaju. Od vinskih isparenja na zidovima vinskog laguma formira se plemenita plesan. Decenijama. Utičući na vlažnost vazduha i temperaturu koja je stalna i iznosi 12, 5 ° C. U ovom lagumu videli smo vinsku burad iz 1910. godine u odličnom stanju. Drugi podrum se prostire na 140 metara i u njemu se organizuju degustacija vina, rakije i meda, uz “sremački fruštuk”. Kapacitet degustacione sale je osamdeset sedišta.

Na vinskoj karti "Titanika", uz mnoga vina iz najpoznatijih francuskih i italijanskih podruma, nalazio se i "auspruh", ili samotok, neki tvrde austrijski, a neki su kategorični da je u pitanju karlovački.  godine 1985. na dubini od četiri kilometra, u brodskoj olupini nekad moćnog „Titanika" pronađene su boce ovog desertnog vina. Nikad ovo vino nije bilo za svaki džep. U vremena kada su dobra bela i crvena vina prodavala za oko dve forinte, auspruh  se plaćao četiri forinte.

 

Slavni predak porodiće Živanović, Jovan, profesor Karlovačke gimnazije, ali i čuveni vinar i osnivač  racionalnog pčelarstva kod Srba, potomcima je u nasleđe ostavio stare recepture za spravljanje nekoliko najpoznatijih vrsta karlovačkih vina i rakija, među kojima su i recepti za auspruh i bermet. Evo kako se ukratko pravi auspruh: proberu se osušena zrna grožđa (suvarak) i naliju sa istom zapreminom vina kolika je zapremina suvarka. Masa se gnječi i mulja, narednih šest nedelja svaki dan.

Vreme, neumoljivo, kao i vino teče. I dok se tom protoku vina radujemo, vreme koje ističe, sputa nas u aktivnosti. Bili smo prinuđeni da se odreknemo planiranog ručka, te smo se vratili do centra, a onda   ulicom Patrijarha Rajačića, u kojoj se nalazi i karlovački muzej, stigli do naše sledeće odrednice, Vinarije Vinum. I opet susret sa poznatim i dragim licima. Ljude iz Vinarije Vinum toliko često viđam, ali na toliko različitih lokacija, tako da mogu da, nedajbože, pomisle da ih uhodim. Što ne bi bilo čudno s obzirom, da imaju sve od reda sjajna vina. O čemu svedoči i najfriškije Dekanterovo priznanje iz ove godine, oličeno u srebrnoj medalji za njihov Sovinjon blan.

Obilazimo stari podrum u cigli, koji će uskoro napustiti i preseliti se u nove prostorije, pošto se radi o iznajmljenom prostoru. Ostaje žal za tom ambijentom, ali je jasno da je ova vinarija već „prerasla“ ove prostore. Ono što, dodatno izaziva divljenje, je i činjenica da su i u Vinariji Kiš i u Vinariji Vinum u toku poslovi u vezi preseljenja, renoviranja, a da su te aktivnosti načas prekinuli, kako bi nas ugostili. Na tome im bezgranično hvala!

Iz kible nas zavodljivo gledaju Italijanski rizling, Sovinjon, Roze, Frankovka, Pino noar i crveni Bermet. Družimo se uz ova vrhunska vina, uz hleb, masline i kozije sireve sa Male Pijace kod Kanjiže. A onda pogled na sat pokazuje da moramo natrag na voz.

Posle tolikih predivnih vina i druženja za pamćenje, starinski voz „Romantika“ pretvorio se u ljutu aždaju i poput imaginarnih „brzih pruga Srbije“ munjevito nas vratio kući.