Interfest 2009

 

Pravac Novi Sad i festival vina “Interfest”. Dremam dok voz polako klapara vojvođanskom ravnicom. Stižem u Novi Sad koji se odmara od Sterijinog pozorja i iščekuje EXIT. Ova druga manifestacija, doduše, u gradu ima pultove na kojima propagira ekološku svest i deli simpatične poklončiće.

Njihov cegerčić ispostaviće se kao vrlo praktičan u transportu buteljki s kupljenim vinima. Pešačka zona prepuna je šetača, kao i bašta kafića.

U ulici Laze Telečkog u toku je obilan, vojvodjanski ručak. U dunavskom parku izležavaju se labudovi. U istoimenoj ulici par poslastičarnica s sjajnim sladoledom.

Već je 18 časova, a sa otvaranjem festivala se kasni. Kupujem vaučere za degustaciju i otpočinjem sa istarskom malvazijom. Slede sjajna vršačka bela vina kasne berbe, pa mlado crveno vino “Portugizer” iriške vinarije “Mačkov podrum”. Njihov slogan je “Znati piti – znati živeti” Gazda Mita je osnovao ovu vinsku kuću osamsto i neke. Vino je pravio od grožđa iz svojih vinograda Seleš i Grabovac. Vreme je teklo, al’ i vino. Njegovi sinovi različitim su putevima pošli. Đoka je postao zemljoposednik u Moldaviji, Joca je postao bećar i kockao diljem Italije. Treći sin, Todor, pametno se oženio i uvečao vinske posede. Osnovao je nadaleko poznati iriški podrum. Njegov sin, Sava, praktično se uključio u posao, ispijajući božanski nektar iz očevog podruma. Svoje znanje je dugo utvrđivao i u toj veštini postao pravi majstor. Na bini počinje muzički program.

Mađari su tu sa kolekcijom "Tokajaca" i prestižnim "Egri Bikarerom" iz 2003. godine, ali nažalost, nema vina za degustaciju. Prodaju samo na flaše. Cena, prava sitnica...

No vratimo se “Portugizeru”, sjajnom vinu sa aromom šumske borovnice. Vinu koje još miriše na bisernu rosu fruškogorskih vinograda, opojnom poput mladosti i luckastom kao prva ljubav. Ispija se 

u jednom dahu, u dobrom društvu. Sledi kratak come back u Istru, na jedan “Teran”, a onda sam se otisnuo do jednog, od mnogobrojnih francuskih zamaka i uživao u pitkom “Kuveu”. Vraćam se u Srbiju, u njen istočni deo, u negotinsku krajunu, na zapanjujuće dobru kupažu gamea i autohtone sorte začinak iz vinskog podruma “Ivanović” smeštenom u Smedovcu. Ovo vino koje se pojavilo pod imenom “Bahus” ima izraženu aromu divlje kupine, sjajno telo i zapanjujući završniocu.

Negotinska Krajina se nalazi u ravnici okruženoj planinama Miroč, Crni Vrh i Deli Jovan, sa jedne i Dunavom i Timokom sa druge strane, što uslovljava veoma specifičnu klimu ovog područja koja je izrazito kontinentalna i karakterišu je veoma topla leta i hladne zime. Istorijski podaci govore da je vinova loza u okolini Negotina gajena još u rimsko doba, a ta tradicija je nastavljena i u srednjovekovnoj Srbiji. Francuzi su ustanovili da je ovo podneblje najsličnije njihovom, pa su od 1864. do 1890. godine bili najveći kupci negotinskog vina koje su plaćali u zlatnicima: jedan čabar - jedan „napoleon”. Francuske sorte vina game, sovinjon i burgundac, naime, ovde imaju veći procenat šećera, jer u zemljištu ima mnogo više minerala nego u francuskim brdima. Burad su prevožena tadašnjom prugom koja je išla pored Timoka, od Vražogrnaca do Radojevca na Dunavu, pa dalje brodovima do Francuske. Vina su bila tako dobra da je i Austrougarska sve do 1911. godine imala svoj konzulat, preko kojeg je trgovala krajinskim vinima. Ova vina su 1907. i 1921. godine ponela bronzanu, odnosno zlatnu medalju na sajmovima u Londonu.

Negotinske pimnice su počeli da grade u XVIII. veku, a od 1864. do 1890. godine krajinska vina ponela su epitet najjačih u Evropi. Na arhitekturu negotinskih pimnica presudno su uticali čuveni majstori iz Ohrida. Pimnice su podizane u brdima, blizu vinograda, da seljani ne bi grožđe spuštali u selo. Zgrade su zidane od naročitog kamena, koji se lako tesao. Ukopane su od metar i po do dva u zemlju i pokrivene ćeramidom. Zbog debljine zida od 60 do 90 centimetara, u podrumima je temperatura ujednačena i leti i zimi. No bilo leti ili zimi, vreme leti, moram na put i zasluženi odmor.