Popodne sasvim obično al' zamalo. Idem da
probam vina vinarije Yotta: jedno belo i dva crvena. Priča moj imenjak i u
elementu je. Neće biti smorno. Vina probamo na mestu gde se nekada nalazila
Varoš kapija (porušena 1862.), pristupna saobraćajnica za ulaz u Beogradsku
tvrđavu.
Varoš-kapija je na brdu, koje se spušta od Knez - Mihailove ulice
prema Savi. Od Savamale je štiti Brankova ulica koja se nadovezuje na istoimeni
most.
Oko Varoš-kapije istorijski je živelo uglavnom srpsko stanovništvo, i u
doba kada su beogradskom tvrđavom vladali Turci (do 1862) i Austrijanci
(1717-1739). Ispod nas u Karađorđevoj su lagumi u kojima se skladištila roba,
pa i vino.
Yotta vinarija
baštini porodičnu tradiciju i umeće koje seže do 1932.
godine, sintezu svega najboljeg iz svih prethodnih generacija – pasija za
vinom, tradicionalno napravljena hrastova burad, pažljivo birane sorte iz
suncem okupane brdovite Župe,
iskustva pokupljenog životom u Italiji
(Veneto) i
umeće tehnologa Milana Aleksića.
Započinjmo
od Grizinga 2015 vragolasto rešenog
sortnog imena nastalo ukrštanjem ustaljenog italijanskog rizlinga i grašca. Lagano, poletno, elegantno i suptilno vino
(petrolej, medne note, propolis, uz laki dodir citrusa), lepih kiselina,
s eksplozijom aroma (voćne,
cvetne i herbalne) nudi
se da bude popijeno. Favorit za dane koje slede. U završnici vas
šarmiraju badem i smokve. Nešo, deder, dospi još
malčice!
Beograd je imao četiri kapije, od
kojih je jedna bila Varoš kapija. Kapije su bile mesta gde se ulazilo u grad i izlazilo iz njega.
Grad je opasavao
šanac.
Sledi Kaberne sovinjon 2015. karakterističan predstavnik svoje sorte odležao
najmanje godinu dana u hrastovim, baricima divlji ali i podatan, zavisno u čije
ruke (do)padne.
Varoš-kapije se jasno seća i Branislav
Nušić, koji u spisu o beogradskim kafanama beleži:
„One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa lica zemlje te zamenjene
novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i danas postoje onakve kakve su bile
pre sedamdeset i osamdeset godina. Na onome čvoru, ispod Saborne crkve, u
blizini stare Valožićeve knjižare, i danas postoji netaknut deo staroga
Beograda i u njemu kafanice koje sada plaćaju veću mesečnu kiriju no što je
njihovo zidanje pre osamdeset godina koštalo.“
Vraćamo se u sadašnjost, vinariji Yotta, sledi susret s kaberneovim
vršnjakom Prokupcem 2015, koji odmah osvaja svojom atomam, ekstraktivnošću,
pre svega džem od
šljiva, s rafirinašću koju bi Neša prepustio sarmi, a ja ga već vidim sa
palačinkama filovanim džemom i posutim mlevenim orasima.
Sledi priča kako su se Srbi timbildovali
za nastupajući Kosovski boj, sa čim su se dopingovali, a čemu je pribegavala
nelojalna konkurencija, oličena u Osmanlijskoj imperiji i da li je to na bilo
koji način odlučilo rezultat. Nije bilo ni kupaža, da ga jebeš. Da, tada nije
bilo ni doping komisija, ni NVO, ni brižnih objektivno-milosrdnih moćnika. Niti
sponzora koji su ' teli da se isprse za oklope, koplja i topuze.
A i srpski vitezovi nisu papali orade,
brancine, hobotnice ni suši.
Globalizacija bejaše još nepoznata i pogana reč, a
hrana se razlikovala od sela do sela.
Yotta vinarija najavljuje još neke premijere na srpskom vinskom stolu, a ja ih
samo posmatram. I pomalo gucnem...
Ako nemate ništo protiv.
