Yotta vinarija i Varoš kapija

 

Popodne sasvim obično al' zamalo. Idem da probam vina vinarije Yotta: jedno belo i dva crvena. Priča moj imenjak i u elementu je. Neće biti smorno. Vina probamo na mestu gde se nekada nalazila Varoš kapija (porušena 1862.), pristupna saobraćajnica za ulaz u Beogradsku tvrđavu.

Varoš-kapija je na brdu, koje se spušta od Knez - Mihailove ulice prema Savi. Od Savamale je štiti Brankova ulica koja se nadovezuje na istoimeni most. 

Oko Varoš-kapije istorijski je živelo uglavnom srpsko stanovništvo, i u doba kada su beogradskom tvrđavom vladali Turci (do 1862) i Austrijanci (1717-1739). Ispod nas u Karađorđevoj su lagumi u kojima se skladištila roba, pa i vino.

Yotta vinarija baštini porodičnu tradiciju i umeće koje seže do 1932. godine, sintezu svega najboljeg iz svih prethodnih generacija – pasija za vinom, tradicionalno napravljena hrastova burad, pažljivo birane sorte iz suncem okupane brdovite Župe, iskustva pokupljenog životom u Italiji (Veneto) i umeće tehnologa Milana Aleksića.  

Započinjmo od Grizinga 2015 vragolasto rešenog sortnog imena nastalo ukrštanjem ustaljenog italijanskog rizlinga i grašca. Lagano, poletno, elegantno i suptilno vino (petrolej, medne note, propolis, uz laki dodir citrusa), lepih kiselina, s eksplozijom aroma (voćne, cvetne i herbalne) nudi se da bude popijeno. Favorit za dane koje slede. U završnici vas šarmiraju badem i smokve. Nešo, deder, dospi još malčice!

Beograd je imao četiri kapije, od kojih je jedna bila Varoš kapija. Kapije su bile mesta gde se ulazilo u grad i izlazilo iz njega. Grad je opasavao šanac.

Sledi Kaberne sovinjon 2015. karakterističan predstavnik svoje sorte odležao najmanje godinu dana u hrastovim, baricima divlji ali i podatan, zavisno u čije ruke (do)padne.

Varoš-kapije se jasno seća i Branislav Nušić, koji  u spisu o beogradskim kafanama beleži: 

  „One na Dorćolu već uveliko su zbrisane sa lica zemlje te zamenjene novim građevinama, a na Varoš-kapiji još i danas postoje onakve kakve su bile pre sedamdeset i osamdeset godina. Na onome čvoru, ispod Saborne crkve, u blizini stare Valožićeve knjižare, i danas postoji netaknut deo staroga Beograda i u njemu kafanice koje sada plaćaju veću mesečnu kiriju no što je njihovo zidanje pre osamdeset godina koštalo.“

 

Vraćamo se u sadašnjost, vinariji Yotta, sledi susret s kaberneovim  vršnjakom Prokupcem 2015, koji odmah osvaja svojom atomam, ekstraktivnošću, pre svega džem od šljiva, s rafirinašću koju bi Neša prepustio sarmi, a ja ga već vidim sa palačinkama filovanim džemom i posutim mlevenim orasima.

Sledi priča kako su se Srbi timbildovali za nastupajući Kosovski boj, sa čim su se dopingovali, a čemu je pribegavala nelojalna konkurencija, oličena u Osmanlijskoj imperiji i da li je to na bilo koji način odlučilo rezultat. Nije bilo ni kupaža, da ga jebeš. Da, tada nije bilo ni doping komisija, ni NVO, ni brižnih objektivno-milosrdnih moćnika. Niti sponzora koji su ' teli da se isprse za oklope, koplja i topuze.

A i srpski vitezovi nisu papali orade, brancine, hobotnice ni suši. 

Globalizacija bejaše još nepoznata i pogana reč, a hrana se razlikovala od sela do sela.

Yotta vinarija najavljuje još neke premijere na srpskom vinskom stolu, a ja ih samo posmatram. I pomalo gucnem... 

Ako nemate ništo protiv.