Za berbu se u Gruziji bira suvo i sunčano vreme. Tamošnji vinari trudili su se odvajkada da se grožđe što duže zadrži u kontaktu sa suncem. Jer, što su grozdovi bivali zreliji, to se iz njih proizvodilo bolje vino. Zbog toga se i kaže da u dobrom vinu ima podosta sunca, da je zarobljeno u bobicama i potom pretočeno u vino. Berba traje nekoliko sati; tradicionalno se započinje rano izjutra, uz pesme vezane za grožđe i vino, a završava za bogatom trpezom.
Godine 2019. u Gruziji je prerađeno 271.000 tona grožđa, od čega je 265.000 tona obrano samo u regionu Kaheti. Gruzija ima 525 autohtonih sorti vinove loze (saperavi, usakhelauri , mtsvani, ojaleshi…) i 1.100 registrovanih vinarija. Gruzijci vino tradicionalno piju iz roga za vino, koji je bogato dekorisan.
Poreklo sorte saperavi je u istočnoj Gruziji, u regionu Kahetiju, ali se raširila po celoj zemlji i regionu. Smatra se za jednu od najstarijih sorti grožđa, ali i jednom od najvažnijih u savremenom gruzijskom vinarstvu.
Saperavi, u prevodu se može reći „boja“ je gruzijska sorta
crnog grožđa i crvenog vina spravljenog od njega. U pitanju je sorta poznog zrenja, što se može videti i
po karaktertu vina da je od teroara, zemlje i klime preuzela sve što je mogla i
ugradila to u bobicu. Osim u Gruziji, gaji se i u Azerbejdžanu i Jermeniji (ako
ne ratuju), Uzerbejdžanu, Uzbekistanu, na Krimu, Rusiji. Od ove sorte
spravljaju se i predikatna vina.
Danas u Gruziji postoje dva načina proizvodnje vina - klasični evropski (sok od grožđa bez semenki i peteljki odležava u bačvama ili inoks sudovima) i tradicionalni kada sve što se obere, mošt grožđa se gnječi nogama, pa fermentiše u posebnim zemljanim posudama - kvevrima.
To su ogromni glineni sudovi, kapaciteta pet hiljada litara pokopani u zemlju i hermetički zaptiveni.
Saperavi 2016 Bio Marani je suvo vino gusto za maramicu, mrko-intezivno purpurne boje i prijatno oporo u ustima-sa elegantnom adstrigentnošću , lepo zaokruženih tanina, voćno-začinskog karaktera, s nježnom notom crnog ribizla, šipka i orahovog listau završnici nadopunjuju crna čokolada i zeleni biber. Alkohol (12,5 %) se oseća samo u smislu čulnog nadražaja, ali nikako da imalo narušava opštu, harmoničnu enološku sliku.
Kao gastronomsku lokalnu ponudu izneo sam mu lokalne voćne specijalitete u testu iz Pekare Trpković; burek sa šljivama i kifilce sa malinama. Alternativa su crvena mesa servirana u bladi izdanju uz grilovano povrće.
Zanimljiv je podatak da je u vreme nuklearne katastrofe
1986. u Černobilju (Ukrajina), kad se ovo vino davalo deci radi ublažavanja pogubnog
efekta radijacije. No, ne bi bilo nikako dobro za holivudske glumce, koji na diktat
bezubih staraca propagiraju neprirodnu belinu veštačkih viličnih kastanjeta. Naime,
posle čaše, dve popijene ovog nektara, zubi poprimaju ljubičastu boju. Intezitet
ove boje ne menja se ni ako ga razblažimo s vodom. Samo ne znam kome bi takva
glupost uopšte pala na pamet.
Gruzija u mojim mislima, na nosu i nepcima i u stomaku. Intrigatno, pa da nastavimo s jednim drevnim predanjem. Prema legendi, Hristova odora je pripala Jevrejma Eliozu i Longinozu iz Mchete (Mcheta je bila prestonica gruzijske kraljevine Iverije od III do V veka), koji su bili prisutni prilikom raspeća Hrista. Elioz je svetinju doneo u Mchetu i predao svojoj sestri Sidonjij, koja ju je od sreće zagrlila, a od dragosti joj je srce prepuklo. Elioz ju je sahranio zajedno sa odorom.
Na groblju Sidonije, iz devojačkog groba, izniklo je prekrasno drvo, koje je četiri veka kasnije, po nalogu kralja Miriana, bilo posečeno radi izgradnju crkve i od njega je napravljeno sedam stubova, od kojih jedan, prelep i čudotvoran, nikako nisu mogli da postave. Uspeli su, ali tek uz pomoć molitve Svete Nine i to tačno na mesto gde je bila sahranjena devojka sa Hristovom odorom. Tu je nakon toga sagrađena crkva Svetichoveli (Katedrala živih stubova).
Нема коментара:
Постави коментар