петак, 14. децембар 2018.

MUZIČKO VINSKA RENESANSA VINARIJE JEREMIĆ



Tekst i  fotografije: Gordan Gorunović
Fotografije: Suzana Nikolić



Divno muzičko-vinsko veče održano u prostorijama vinarije Jeremić u Jugovu (Smederevo) 13. decembra 2018. upotpunilo je ovu po mnogo čemu živu i uspešnu vinsku godinu. Pod podroviteljstvom vlasnika Slavoljuba Jeremića i njegovog stručnog tima stotinjak gostiju uživalo je u neobičnom sljubljivanju klasičnnih ruskih kompozitora i pesnika sa odličnim vinima.


Posle jezgrovite najave samog gospodina Slavoljuba Jeremića, vrlo nadahnuto uvod je napravio glumac Lubivoje Tadić, praveći paralelu između umetnika cele Evrope XIX veka i progona dželata koji nisu znali da cene glas drugačijih mišljenja. U sjajnoj sinergiji pijaniste Borislava Nestorova, soprana Dubravke Nestorov koji su izvodili dela Čajkovskog i Rahmanjinova, Ljubomir Tadić sa mnogo emocija je prezentovao pesme Puškina i Ljermontova.


U prelepoj sali dovoljno velikoj da u čelu primi koncertni klavir i veliki broj posetilaca, izlegla se posebna emocija koja se širila ka podrumima i degustacionom delu gde su poslužena četiri vina matične vinarije i probrana hrana. 


Za dobrodošlicu probali smo Sonatu (sovinjon blan) koji je skoro flaširan, međutim poseduje sve što treba da ima ovo sortno vino. Preko rozea od merloa uz ozbiljnije zalogaje stižemo i do vrlo ozbiljnog Kanona iz 2017. godine. Kupaža kaberne sovinjona i merloa nema unapred predviđen odnos, već svake godine zavisi od berbe.


Vredi reći i par reči o samoj vinariji Jeremić. Nalazi se nalazi u Smederevu-Jugovu, 40 kilometara od Beograda. Registrovana je 2010. godine kao poslovna jedinica u firmi “EKO mineral d.o.o.“ vlasništva porodice Jeremić iz Smedereva. Nekada kućno spravljanje vina za potrebe porodice i prijatelja, zamenjeno je modernom vinarijom, koja tradicionalne metode primenjuje u najsavremenijoj opremi i prati uz nova stručna saznanja.


Vino i loza verodostojno predstavljaju vrednost nekog podneblja, naroda i stvaralačkog duha u njemu. Loza poštuje uloženi rad i nekom posebnom pravdom poput ravnoteže, uzvaraća proizvodom pripadajućeg kvaliteta. Kroz negovanje vinograda stvara se posebna veza izmedju čoveka i loze, a posle samo maksimalnog požrtvovanja kroz određeno iskustvo može se stvoriti međusobno simultana komunikacija.

Takva komunikacija stvara kod ljudi jedno posebno čulo za koje smo retko svesni da postoji, razvija ga kroz negovanje vina sve do momenta kada se ono pretvori u finalni proizvod. Tada vino svoje zadovoljstvo i specifičnost iz razvoja prenosi na užitak konzumenata i priča svoju istoriju.


Ceo taj proces traje dugo, iziskuje veliko požrtvovanje u svakom pogledu, ali stvara jednu kreativnu sposobnost koja se ne moze porediti sa svakodnevnim zadovoljstvima. Postaje umetnički dar koji nastaje iz obaveza folklornog nasleđa i koji se celog zivota razvija i nadograđuje.

Zbog toga svako vino liči na svog proizvođača, predstavlja njegovu duhovnu i kreativnu vrednost i odaje ga sa svim vrlinama i manama.

Smederevsko vinogorje na Jugovu pokriva brdovite talase na obodima Dunava i bogatom vegetacijom oživljava nekadašnju obalu Panonskog mora. Brdsko zemljište iznad peskovitih slojeva i konstantni povetarac uz svežinu Dunava, čine idealne uslove za razvoj vinove loze. Zimi čokoti ne smrzavaju, a leti imaju dvostruku svetlost, kako od sunca direktno, tako i od Dunava koji se nakon podneva pretvara u sunčevo ogledalo. Na Jugovu grožđe ranije sazreva i može imati jedan do dva procenta šećera više nego u drugim predelima. Na takav poklon prirode niko nije ostao ravnodušan, pa je još u III veku rimski imperator Probus podigao prve zasade loze u ovom delu Evrope. I danas se mogu naći ostaci tadašnjih kultura sa ovih prostora u vidu metalnih novčića, zlatnika ili srebrenjaka, keramičkih posuda.

Zasadi se prostiru na površini od 3,5 hektara orijentisani severozapadno na dvesta metara nadmorske visine. Idealna pozicija sa dalekim vidikovcem daje posebnu draž ovim vinogradima koji iz godine u godinu, sa razvojem svog korenovog sistema daju sve bolje rezultate. Osnovne sorte čine: Sauvignon Blanc i Merlot. Ostale sorte koje se koriste za proizvodnju obezbeđuju se iz kontrolisanih kooperantskih ugovora.


U ovakvim, veselim trenucima ono šta rastužuje, posle svih doživljenih uživanja, je povratak kroz hladnu decembarsku noć. Na samom skupu bilo je dosta eminentnih ljudi iz vinskog života i javnih ličnosti. Iz prikrajka sam čuo najavu da se krajem januara planira veče sevdalinki, tako da se nastavlja lanac divnih događanja u ovom vrlo funkcionalno i toplo izgrađenom prostoru.

Šijački na Varoš kapiji-Taj čarobni broj 13





Odlazeći na mesto (vinoteka Fino vino) gde se nekada nalazila Varoš kapija, na mesto gde se Beograd lagano preliva u znači Zemun već sam se unapred radovao lepom druženju. Mada nisam sklon predviđanju mnogo stvari govorilo je tome u prilog. Da sam u pravu potvrdila su mi nasmejana lica Ivane Šijački Majoroši (za neupućene enolog vinarije Šijački) i Vuka. Sve je već pedatno bilo pripremljeno za probu. Vina lepo rashlađena, tanjiri s Gorskim kozijim sirevima servirani. Samo se još čekalo da svi najavljeni gosti pristignu. A dotle prisetimo se priče o ovoj porodičnoj vinariji.  

Vinarija Šijački smeštena je u sremskom selu Banoštor, na nekih tridesetak kilometara od Novog Sada (da ne kažem latinski Neoplanta), u opštini Beočin. Vinarija je nekada bila poznata pod nazivom Bononia. U njenom podizanju i razvoja učestvuje već pet generacija, a podmlatka ne nedostaje (trenutno ih ima šestoro), te im i na tom uspehu treba čestitati. Ime Bononia asocijacija je na starorimsko naselje (Malata Bononia), koje se ovde nalazilo. Vinarija je jedna od prvih koja je imala oznaku zaštićenom geografskog porekla, ali im sva ta silna procedura oduzimala mnogo vremena, kada imaju najviše posla u vinogradu. 


A to je posao kojem je ova porodica vrlo posvećena, a rezultate ćete sagledati u čaši, a članove porodice videti na vinskim etiketama. Deda, Milenku Bati Šijačkom, posvećen je barikiran italijanski rizling pod nazivom Aldumaš. Ova reč dolazi iz mađarskog jezika (aldomas) i označava piće koje se ispija u čast nekog uspešno obavljenog posla, sklapanja ugovora ili obavljene kupoprodaje. Kratko rečeno radi se o zdravici.

„A šta je s majkom?“, zapitkujemo.

„Čekajte da je samo uslikam!“, s vragolastim osmehom odgovara Ivana. Kaže da je njena prijatljica fotograf imala problem s muškim delom porodice-nikako da se nasmeju. Mada na vinima svi odaju svoj karakter i karakter njihovih vina. A to je i bio cilj. Pun pogodak, bravo Ivana!

 
Poseduju 13 hektara sopstvenih vinograda (s tendecijom uvećanja), a uzimaju i grožđe iz otkupa. Ali samo grozdovi koje oni uberu sa svojih poseda završe u bocama. Ostala se razgrabe po mnogim restoranima kao vino kuće. Kapacitet podruma je 80 hiljada a planirani je 100.000 litara. Od sortimenta zastupljen je italijanski i rajnski rizling, župljanka, šardone, neoplanta, merlo, sedušta, frankovka, kaberne sovinjon i muskat hamburg. Vino iz berbe se obično proda za nekih godinu, godinu i po, te se Ivana žali da ne može da ga prati kako stari. Ali nedavno je neočekivano došla u posed rajnskog rizlinga iz 2010. i prijatno se iznenadila –sopstvenim vinom. 

 
 

Uz ova vina poslužen je Gorski koziji sir iz Jazaka klot i sa dodacima (sremuš, paprika, biber, brusnica, hrastova kora). Interesantno je da su ove dve firme nekako skoro u isto vreme započele svoj rad. A o rezultatima ove sirane dovoljno govori i prestižno priznanje iz Londona – bronzana medalja za zreli kozji sir 2017. godine, kao i priznanja sa Novosadskog sajma.



Polako smo se sakupili, pa je bilo vreme da krenemo s vinskim probama:


  • Italijanski rizling 2018. Šijački – mlado vino koje već sada pokazuje svoj potencijal. Ovo je i prvo vino Vinarije Šijački, a grožđe dolazi iz zasada starih 35 godina. Italijanski rizling ili grašac kako ga na Fruškoj gori odvajkada zovu, a najstariji pisani zapisi datiraju iz davne 1816. Zeleno-žute boje, sveže, lepih kiselina, višeslojno, s aromama citrusa i zelenih jabuka, prolećnjeg poljskog cveća, s 12,3%. alkohola. U završnici mineralnog karaktera. Etiketa ovog vina nosi lik osnivača moderne porodične Vinarije Šijački, Milana Šijačkog.
  • Šardone 2017. Šijački – tipičan predstavnik svoje sorte, kremasto-nežan, voćan sa lepom svežinom, priajtnih kiselina, alkohola 13,5% i  sa mineralnom završnicom. Zastupljene arome vinogradarska breskva, kako kaže Ivana vraćaju je u detinjstvo. Na etiketi je naslednik Milenko Šijački.
  • Neoplanta 2017. Šijački – win-win vino od sorte stvorene u Institutu za Vinogradarstvo pri Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu sedamdesetih godina XX veka. Vino koje govori da se ova vinarija stara i o sortama koje dolaze s ovog teroara, a šta je sasvim ozbiljna vinska misija. Neoplanta je sorta stvorena iz strasne ljubavi mirisnog traminca i smederevke, te zavidna aromatika ide na račun traminca, a za lepe kiseline zaslužna je sorta iz prestonice despota Đurđa Brankovića. Ima tu, u završnici i nekog meda i ratluka od ruža. Uvidevši da su ovakva vina budućnost vinarije i njen potencijal etiketu krase otisci ručica najmlađih članova Vinarije Šijački. Možda će tokom vremena i s nekim budućim berbama etiketa morati da se proširi iz razumljivih razloga.
  • Rose 2017. Šijačkije -stoprocentni roze od kaberne sovinjona, suvo vino, ekstraktno, voćno, crveno bobičasto voće, prijatnih kiselina, sa 13,5% alkohola. Blago roze boju duguje kratkotrajnoj i nežnoj ekstrakciji. Sugestivno, nekako vas prebaci iz ovog prohladnog decembarskog predvečerja u neki sunčan letnji dan). Na etiketi Ivana s osmehom, zaštitno lice vinarije.  
  •  Merlo 2017. Šijački – elegantno vino, tamno rubin boje, umereno-punog tela, pitko, voćnih aroma (dominira višnja), sa 13% alkohola, baršunastih tanina. Vino odležavalo u korišćenim, kupažiranim buradima (mađarski, francuski, srpski hrast). Etiketa je ideja brata Milenka, kaže Ivana. 
  •  Seduša 2017. Šijački – nešto novo a opet tako staro (dolazi nam iz XVIII veka), vinska sorta koji neki zovu sremska zelenika crna,  porodici Šijački bila je poznata samo iz priča bake Ljubice, koja vino ne pije, ali voli da zna svaki korak i potez koji se dešavaju  u vinogradu i u podrumu. Nije da ih kontroliše i da im ne veruje, ali.. Reč je o skoro zaboravljenoj sorti grožđa na koju je Milan na svu sreću nabasao i upeo da je razmnoži iz sopstvenih reznica. Trebalo im je, za taj hvale vredan potez, čak 12 godina, a rezultati su sada pred nama, u boci, ali i u čaši. Kada je u pitanju ova sorta ona je isključivi eksluzivitet ove vinarije, bar zasad. Seduša je osetljiva sorta vinove loze koju karakterišu krupnije bobice, a tanka pokožica. U dobrim godinama može da nakupi dosta visok nivo šećera. Sorta je prinosna, te da bi se stvorilo  kvalitetno vino, mora se ukloniti oko 60% grozdova zelenom rezidbom. U ovom poduhvatu ne učestvuje niko iz porodice, samo pokažu radnicima šta da odseku i pobegnu. Nije im milo da to gledaju. Kada je prvo, ili nulto vino proizvedeno 2016. godine, Ivana je pozvala, kuvala im (u šestom mesecu trudnoće) i kada su došli do seduše svi su zanemeli. Nisu znali s čim da je uporede. A ovo je vino  svetle rubin boje, sa dosta zemljanih (cvekla), voćnih (ribizla, ringlov) i mineralnih tonova, sa alkohola 13,5%. I sasvim očekivano na etiketi je figura isečene sa neke stare fotografije baka Ljubice u vinogradu. 

Okupljeni su nastavili s druženjem, a meni je ostalo da se sa njima oprostim i krenem u Sladak život (Dolče vita) u novogodišnji dekorisan Madlenianum.A sve one koje je ovo kratko obraćanje motivisalo da posednu za nekim od vina Šijački upućujem u vinoteku Fino vino ili u samu Vinariju Šijački.

среда, 12. децембар 2018.

Istarski teran vinarije Coslovich Terra Magica 2016



Teran je za mnoge od nas sinonim mnogo čega. Pre svega prijatnog i nostalgičnog, podsećanje na more, Istru i sve morske priče koje su se tamo dogodile ili smo želeli da su se desile. Sam teran je autohtona istarska sorta koja daje vino duboke crvene rubin boje s ljubičastim prelivima i harmoničnog ukusa. Ko nije pio teran pio je malvaziju. Ili je pio i jedno i drugo, poput mene. O ukusima se ne raspravlja, u njima se uživa. 

Teran se spominje još pred više od 600 godina. Uvek je bio valuta (pakovana u keramičkim bocama) kojim se potkupljivala trenutna vlast. To već dovoljno govori o njegovom kvalitetu. Vlast je i to svaka razmažena i zna šta valja. Bar za nju, odmah da se ogradim. Prvi opis terana dao je 1825. godine izvesni Stanković  u delu pod pod nazivom „Il terrano di Barbana”.

Teran koji nam dolazu uz istarske vinarije Coslovich odmah se nadovezuje na ovu vezu s tlom već samom svojim imenom "Terra Magica". Vinarija se nalazi na severozapadu Istre, na osunčanim padinama nadomak mesta Ćepić kod jednog od najpitoresknijih  istarskih gradića, Oprtlja. Proizvodnja vina ovde je ljudima oduvek u genima. Zastupljene sorte su tradicionalne istarske: malvazija, teran i žuti muskat. U obližnjoj Motovunskoj šumi pronalaze se tartufi koji su sasvim lep parnjak ovom crvenom vinu. Kao što kaže narod: priroda sve udesi! 

Teran koji sam probao došao je iz berbe 2016. U pitanju je potentno, robusno, oporo  vino, specifičnih kiselina i tanina koje se voli ili ne voli. Dominiraju arome crvenog i crnog bobičastog voća, pre svega kupine i crvene ribizle. Začinske note - pre svega biber i karanfilčić. Ovo vino definitivno nosi snažan potpis teroara s kojeg je poteklo, zemlje specifične klime, zaleđa mora i crvene istarske zemlje bogate gvožđem. Sadržaj alkohola nije visok i iznosi 11,8 % vol.

Ako bih nešto morao da prigovorim onda je to svakako dizajn etikete na boci. Crvenkasta slova na crnoj podlazi trebala bi da dočaraju svu tu mističnost zemllje, da dodatno raspale maštu, ali su slova možda prenaporna za čitanje. Ili će, pre, biti da sam ja ostario. Da je vid oslabio.
Nasuću još jednu čašu terana da proverim. Možda progledam!

уторак, 11. децембар 2018.

XIII VINOCOM- Bel epok i Orjent Ekspres u čaši




"Postojati znači otresati tugu sa sebe.” Tin Ujević.


Vinocom se, uprkos najavama, zasad zadržao u patinirano-otmenom zdanju hotela Esplanada građenom u bel epok stilu. Svi smo na njega  lako navikli i privikli se, em je u centru em je lepo i nekako svečarski. No, ono “zasad”- što izaziva zebnju je činjenica da je drugog dana Festivala ulaz bio stopiran, zbog izuzetno velikog interesovanja. Nije ni tajna da organizator ove vinske fešte uvek nasmejani profesor Ivan Dropuljić, matematičar i vinski zaljubljenik, svake godine ima sve više slatkih muka oko mnogobrojnih prijavljenih izlagača (ima ih više nego to ima izložbenih štandova). I ove godine zemlja partner bila je Rusija. Festival i ove godine ima i humanitarni karakter u saradnji sa udruženjem Pink Life. 


Deluje da je samo pitanje vremena kada će festival morati da napusti ovo glamurozno mesto, sagrađeno za putnike Orjent ekspresa, što kod vašeg izveštača izaziva samo tugu. 

Zar da ostavim hotel u kojem su boravili Luis Armstrong, Orson Vels, Vudi Alen, Džozefin Bejker i  Elizabet Tejlor. Tu je odseo i Dejvid Bekam, Sting, Šakira, Robi Vilijams, kao i princ Albert od Monaka. Renoviranje hotela okončano je 2004. godine kada mu je vraćen stari izgled i stari sjaj. Prema legendi ovde je održan prvi  striptiz na oproštajnoj zabavi jednog  italijanskog grofa. U nejmu je između dva svetska rata boravila i delovala novinarka i borac za ženska prava, Marija Jurić Zagorka. U potrazi za inspiracijom ona je sedela na podu sobe s povezom preko očiju, a njeni pomoćnici su zapisivali njene reči izgovorene tokom takvih seansi. 


Osvrnemo se sada na ono što se dešavalo na XIII VINOCOM-u održanom 23. i 34. novembra 2018. Ove godine uselili smo se u Gundulićevu, nedaleko do Esplanade i kao za baksuz prve komšije behu nam stari vinski znanci iz Beograda. Od nekih ljudi naprosto ne možeš pobeći. 

 

No, smeštaj je nudio potreban komfor, stanodavac je bio ljubazan i pun korisnik inofrmacija, te smo nakratko prošetali po gradu, a na Trgu bana Jelačića pronašli još jednu, omanju izložbu vinskih i gastronomskih proizvoda s ostrva. 

 
 

Idući Gundulićevom prolazimo pored zgrada Elektrodistribucije -Elektra, podiignute po projektima arhitekte Juraja Denzlera, Evangeličke crkve iz 1883 (dograđene 1909.), Hrvatskog glazbenog zavoda ispred kojeg je zasijala prva sijalica u Zagrebu 1908. godine.

 

Na uglu s Masarikovom nalećemo na prvi zagrebački neboder, deveteospratnu zgradu sagrađenu 1934. godine za Eugena Radovana, trgovca i ekskluzivnog zastupnika firmi Boš, Blic i Opel. Ovu stambeno-poslovnu zgradu projektovao je arhitekta Slavko Lovi, kao da je znao da će na njenom poslednem spratu  1996. godine ispusti dušu. U smeru ka Esplanadi Gundulićeva izlazi na Botanički vrt. 


Na festivalu se predstavljaju probana vina,  čini se nikad ih nije bilo više, sljubljena sa sjajnom, rekao bih nikad boljom i raznovrsnijom hranom, uz još jedno srdačno URA! za neumorni roštilj iz ćoška. Bila je ovo još jedna dobra prilika da se sakupe ljudi iz svih struka iz regiona (poslovni, trgovci, somelijeri, ugostitelji, ljudi iz javnog života, vinari, novinari i drugi ljubitelji vina i hrane) i prodiskutuju i uživaju u izloženom. 




A ponuda je kao i svake godine bila zastrašujuće obimna. Kao da sam se vratio u studenske dane kada je preda mnom bilo naslagano obimno gradivo a rok za njegovo savladavanje bilo izuzetno viskim kratko. No, ako ste okruženi dragim ljudima i pozitivnom energijom deluje da ništa nije teško i ništa ne izgleda nemoguće. Krenusmo pa dokle stignemo stignemo. to bi rekao naš drugar Srđan Barić, vinar iz Križevaca: “polako, ali sporo”. Samo da noge i glava izdrže.





 

I opet ona magična tura po salama koja nose imena gradova te idemo s vinskim čašama od sale Venecija do Pariza, a onda skoknemo i do Istanbulu. A kako je razgledanje visnkih gradova zahtevno i naporno, pauzu pravimo, kao i obično na pokrivenoj Oleander terasi

(uz dalmatinski pršut, slavonski kulen, čvarke i slaninu od magulice, dimljene pastrmke i druge ribe, morske plodove) ili ispred ulaza u hotel. 




Preko 300 izlagača iz cele Hrvatske, ali i Francuske, Austrije, Italije, Portugalije, Slovenije, Makedonije, Srbije (Vinarija Aleksić, Zvonko Bogdan, Chichateau, Erdevik Winery, rakija Stara Sokolova) i drugih zemalja predstavili su svoje najbolje proizvode ljubopitljivim hedonistima. Posebno izdvajam vinariju Povratak iz Bosne i Hercegovine, iz Žepčea koja je svojim osnivanjem i upošljavanjem radnika donekle usporila odlazak stanovništva iz zemlje. Imaju sivi pino, traminac, merlo, kaberne... 





Kod Marka Fakina uživamo u malvaziji i teranu. Obilazimo i druge vinare; zapitkujemo i probamo. 


 
Nismo propustili priliku da posetimo i izvrsnu radionicu-praktično dvočas s objedinjenim gradivom: Međimurje- bela sorta PUŠIPEL  i njene perspektive -i u nastavku (bez pauze) i  KAKVA CRVENA VINA KRIJE MEĐIMURSKO VINOGORJE. Prisutni su bili i vinari iz ove regije pa se uz probu vina, njih čak 17, razvila žustra rasprava, odobravanje klimanjem glave i aplauzi. Sve to je, umešno, poput dirigenta vodio duhoviti moderator, somelijer Siniša Lasan. 


 

Probali smo i belo, roze, pa i crveno, mirno i penušavo, da bismo uobičano okončali u subotu nekim sjajnim dingačima, plavcima, kod Stine, Nuića (Trnjak), Matuško (Rojal dingač i Superior).


Kao suvenir s ovogodišnjeg VINOCOM-a pored kao i uvek lepih utisaka poneli smo i vina (penušavi pušipel i kaberne iz Međimurja i vina našeg drugara, Srđana -Rajnski rizlingi i Orange Anarhy 2017.) kao i Fakin majicu i Zigante belu čokoladu s belim i crnu s crnim tartufima (a imaju i namaze, sir i kobasicu s tartufima). Da ukus u ustima još potraje.. 442 do...