среда, 18. март 2015.

Jedna priča o dva umetnika i životnoj radosti


Tramvaj se blago ljuljao i sporo prelazio preko starog mosta. Sava ispod njega je mirno tekla. Gazili smo jesenje lišće u svom bojama, a snažan novembarski vetar besno ga je bacao na fasade kompleksa poznatog pod imenom Staro sajmište.



Neka žena je užurbano prostirala veš, a uplašeno kuče, tamo negde, iz zapećka, podmuklo režalo. Uputili smo se u jedan umetnički atelje, u potrazi za jednom zanimljivom pričom, u kojoj vino igra značajnu ulogu. Već izdaleka, atelje je isijavao nekom vanzemaljskom svetlošću, nekom toplinom, poput bogate novogodišnje jelke, toliko u suprotnošću s mrakom, koji je oko njega vladao. Stresli smo se od novembarske studeni i žurno pokucali na vrata ateljea.



Vrata nam je otvorio Zoran Jovanović Dobrotin. Četrdeset godina je bio redovan profesor slikarstva na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini. Odložio je slikarsku četkicu, dodao novu cepanicu u peć, udobno smo se zavalili u fotelje i priča, tačnije prava oda vinu je počela:


 „Vino donosi ideje, pruža vam divne vizije, otvara novi prelepi svet, uz vino se osvajaju lepe žene. Vino se pije sa lepim ženama. Oni koji su pili vino, stvorili su najlepše stvari na svetu, stvarali su umetnost, stvarali su filozofiju, stvarali su kulturu. Uz vino se putuje u paralelne svetove. Sediš i piješ vino, a putuješ. Vino nam daje energiju, vino nam daje snagu, uz vino ide pesma i recitali. Kada pravite vino - pravite ljubav,  a kada vodite ljubav - pijete vino! Najbolje slike naslikao sam uz vino! Vino je i u samoj suštini erotike,  jer uz vino  svaki muškarac pomisli da je bolji ljubavnik, nego što zapravo jeste! Vino je čudo, otvara sve pore, sve vizure, daje novu snagu umornome, vino se pije, jer si bogat duhom, jer si radoznao.“


Zoran opet uzima četkicu i približava se slici. Nešto doda, na trenutak se izmakne, a onda opet približi. I sami smo svedoci neke čudne hemije koja vlada između umetnika i njegovog dela. Magnetne privlačnosti. Zadivljeni smo, prisustvujemo stvaranju umetničkog dela!


„Svaka četkica“, kaže Zoran, „ima svoju istoriju svoju priču, ostavlja svoj trag“.


Mada mi je zdravlje narušeno, i vino retko pije, Zoran nam poručuje da i danas voli da vidi par, koji se drži za ruke i ispija vino. Život je pun strasti i lepote. To su reči istinskog hedoniste, kojem nije važno samo da on uživa u lepom, već se raduje i kada oko njega vlada veselje i proslava života. Pa naravno, to je svet umetnika!
 

I priznaje, da je jedina žena, koju nije osvojio uz vino, baš današnja njegova saputnica, na uzbudljivom životnom i umetničkom putu, gospođa Jelena Milošević Jovanović. Vino, Cigani, violina ili truba, putovanja i emocije, kafana i društvo, sve se to nekada podrazumevalo. I danas se sa radošću seća, tih okupljanja, tih druženja uz vino, tih mladalačkih ljubavi, a sve ostalo je u odnosu na ovo nevažno. Sve ostalo podleže zaboravu!



„Rođen sam u Dobroti, na Kosovu. Tamo, gde je svaka porodica imala svoj vinograd, gde je svaka porodica pravila svoje vino. I to dobro vino! Na stolu je uvek stojala šiša vina (boca sa dugim grlom, izvijenim poput labudovog vrata). Uz ručak se podrazumevala čaša vina.“, kaže Zoran.
 


Baš u tom trenutku, pridružuje nam se Jelena, slikarka i dizajner. Potekla je iz umetničke porodice, koja je „kriva“ za njen profesionalni izbor. Član je udruženja “ Art & Artists “ i udruženja “Baština“ Srbija. Društvo „Baština“ bavi se očuvanjem starih zanata, ali ne na način njihovog konzervisanja, u prošlosti, već u smislu njihove integracije u savremene životne tokove, njihovog „novog čitanja“, prilagođavanja njihove upotrebe zahtevima novog vremena. Umetnost širi pozitivnu energiju, baš kao i vino. Od svih vina koje je probala, Jelena izdvaja španski Tempranillo, sa dominantnim ukusom crvenog voća, vanile, kakaoa i slatkoćom u završnici. Ona je sedam godina živela i radila u Južnoafričkoj Republici, u Stelenbošu. I odmah napominje, da ljudi mogu da biraju kako će živeti:


„Englezi i Buri su ratovali, a sada zajedno rade u vinogradima i prave vino. Ta oblast naziva se Garden rut, i to je obalska oblast, koja se proteže od Rta dobre nade do Kejptauna. Klima je dobra, pogodna za uzgoj vinove loze, samo je 25 dana bez sunca, a i tada se sunce stidljivo probija kroz oblake. I nadmorska visina utiče da su vina s etiketom Južnoafričke Republike toliko tražena na svetskom tržištu. Sam Johanezburg nalazi se na 1800 metara nadmorske visine, a Stelenboš se smestio u udolini, između obalskog venca i planine Tejbl Mauntin, čije ime već dovoljno govori o njoj. To je predeo blagih brežuljaka, preplavljen vinogradima. I stoga ne čudi, da se tamo prave baš dobra vina. Oni koji vole crvena vina,  trebalo bi  da obavezno probaju vino od lokalne sorte grožđa, koja se zove pinotaž.“, saopštava nam Jelena.


Putujući po svetu, susretajući i upijajući razne kulture, razne civilizacije, čovek se obogaćuje i to ugrađuje u svoj kod, ali uvek svestan i ponosan na svoje korene. Otuda i taj, samo naizgled, čudan, eklektičan pristup, to prožimanje tradicije i modernog u umetničkom izrazu naše sagovornice.


„Gde god da sam bila, moja umetnost je išla ispred mene ili iza mene, kao neki glasnik“, ističe Jelena i dodaje: „odlazim da bih se radovala povratku.“ Jer samo jedan grad je njen i samo jedna je zemlja njena duhovna kolevka.

Kako je došla u profesionalni kontakt s vinom? zanimalo nas je. Prilikom izložbe stakla u Atini 2002. godine, prišao joj je čovek, vlasnik vinograda i vinarije i poželeo da za njegovu vinariju dizajnira i izradi staklene velike boce od 11 litara, sa inicijalima i znakom vinarije i vlasnika. Izrađeno je 15 hiljada boca, u Fabrici stakla Paraćin. Pošto je svaka ručno duvana, svaka ima unikatan broj i jedinstven raspored mehurića, to svaku od njih čini posebnom,  čini orginalom.



U Južnoj Africi je oslikavala boce za vino. Dostejn, prestižni vinar i jedan od najbogatijih Južnoafrikanaca, videvši ih, poželeo je da za njega uradi posebnu kolekciju. Ona je boce oslikala zlatnoveznim inicijalima i ornamentima, a potom su boce polagane u luksuzne drvene kutije, obložene satenom boje trule višnje, s posebno dizajniranom vinjetom, koja je sadržala podatke o poreklu i regiji, u kojoj je vino proizvedeno. Bile su ovo ograničene serije (limited edition), a porudžbine su se kretale od 50-500 boca.


Gospodin Dostejn je neke, tako eksluzivno izrađene, boce poklanjao, a neke je prodavao u svom vinskom podrumu. Svoju kuću u Johanezburgu, gospodin Dostejn je pretvorio u butik hotel sa sedam zvezdica, a posedovao je 95 soba i apartmana. U njemu je, po izlasku iz zatvora, živeo Nelson Mendela. Jelena je u galeriji hotela, organizovala izložbu stakla, na kojoj su se pojavile uvažene zvanice poput Opre Vinfri  i princa Alberta od Monaka. Njima se Jelenino staklo jako dopalo, pa su postali vlasnici celih kolekcija. Sledile su ih i viđenije porodice u Africi, uključujući i porodicu predsednika Mendele. Princ od Monaka kupio je i ručno oslikane čaše sa ugraviranim inicijalima.



„Porodica Madlene Zepter je 2002. godine na mojoj izložbi u Etnografskom muzeju kupila sedam boca od izloženih sedamnaest. To je radost za mene kao stvaraoca, to je pravi život mojih dela, koji moja dela započinje u nekim drugim prostorima i sa nekim drugim ljudima.“

 

Pokojna vlasnica kozmetičke kuće „Božen“ Božana Žubor angažovala ju je za staklene posude za svoju kozmetiku, ali i za boce za vino, pošto je imala vinograde u Hrvatskom zagorju. „Bile su to male količine vina, ali dobrog vina“, ističe Jelena. Za nju je, po uzoru iz Pećke patrijaršije, dizajnirala bocu zapremine 1.2 litara, koja se zaptivala voskom, sa pečatom od voska i vinjetom (etiketom). Ovo vino je Božen poklanjala svojim prijateljima i poslovnim partnerima. 
 

Onaj koji pije vino, ne bi trebao da ima loše misli. Jelena nam samo potvrđuje da su žene samo naizgled krhka stvorenja u svojoj spoljašnjosti, ali da svojim duhom zrače jačinom i pozitivnom energijom. Žene su poput stakla koje ona dizajnira i oslikava.  I još nam poručuje:

„Svako ima svoj put, duboko sam uverena da je u pravu Tesla kada kaže da smo srebrnom niti vezani za kosmos. Da postoji kanal, u kojem se duša napaja, da se napaja ljubavlju, a kada ljubav caruje u nama, mržnja naprosto iščezava. A kao što je to govorio Pavić: „Tamo gde su nam mržnje duboke, ljubavi su nam plitke!“ Naša mislija, naš izazov je, da u ovom svetovnom okruženju, prepunom mnogih izazova i duhovnih posrnuća, postignemo svoj unutrašnji mir i živimo dostojanstveno. Čovek treba da zna ko je i šta je, koliko ne zna, da zna da prašta i bude tolerantan.  Čovek je srećan, onoliko koliko mu je san miran, koliko se raduje svakom novom danu  i koliko uživa u sitnim malim radostima. Sitnice čine savršenstvo, a savršenstvo nije sitnica! Kao ličnost formiramo se celog svog života. Ali, ja želim da zauvek verujem u bajke i još uvek verujem u Deda Mraza.“

Prisećamo se kako su se nekad lepo obeleživali praznici. U krugu porodice, ali i na ulici. No, uvek u društvu, uvek u veselju.


„Petnaest dana pre Nove godine, ukrašavali su se izlozi prodavnica i kafana“, dodaje, ne bez nostalgije, Zoran. „Ceo grad je bio na nogama, svi smo se družili. I pili vino! Kafane su bile mesta društvenog i kulturnog života, bile su naš drugi dom. Uništene su, nešto se razbilo, a ništa novo, nalik tome, nešto što bi moglo da ih zameni nije stvoreno!“

Svako odlučuje šta će videti: lepo ili ružno. Na vama je da li  ćete na ruži videti mirisne latice ili oštro trnje. Probleme koji prate život treba transformisati u izazov, a izazov u igru! A igri se treba radovati!

Pre dve godine, zajedno sa novinarkom RTS-a, Lidijom Radulović, Jelena je organizovala humanitarnu akciju. Košarkaši „Partizana“ deci, koja su bolovala od raka, poklonili su lopte i dresove, jedna beogradska poslastičarnica tortu, a ona dve slike, koje su bile ilustracije za knjigu dečijih pesama. Na jednoj je bio prikazan puž, kada se gleda s jedne, znak pitanja s druge, patak s treće, a violinski ključ, omaž ocu, s četvrte strane slike. I slika je naravno imala četiri kukice, tako da je mogla da menja položaj po želji svojih malih vlasnika. I kada je otišla, da preda poklon, malim bolesnicima, svi su se divili slici. Ipak, Jelena, kao da je nešto slutila, otišla je u drugu sobu. Tamo je susrela devojčicu od desetak godina, bez kose, samu, ali s nekom čudnom vedrinom u pogledu.



„Svi su otišli i dive se slici,“ rekla joj je devojčica. Jelena je tada izvadila drugu sliku, na kojoj su bili naslikani cvetovi, bube i leptiri i pružila je devojčici. „Može li da bude pored mene?“ upitala je devojčica. „Svi smo mi različite biljke u životnoj bašti“, konstatuje zamišljeno Jelena.



Inače Jelena i Zoran stvaraju u jednom od dva paviljona, koja su ostala, od nekada velelepnog Sajma, prvog koji je Beograd imao. Ostali su samo toranj i italijanski i češki paviljon. Ostale zgrade, koje možete videti, podignute su za učesnike radnih akcija, koji su gradili Novi Beograd. Od ova dva, preostala paviljona, Moše Pijade je 1946. godine, oformio likovnu koloniju, u kojij su stvarali najpoznatiji umetnici tog vremena, poput Miće Popovića, vajarke Olge Jevtić, Mladena Srbinovića i mnogih drugih. Bila je ovo svojevrsna kolevka naše savremene umetnosti. No, u sam prostor se ništa nije ulagalo, pa su umetnici bili prinuđeni, da od svojih, skromnih zarada, sami  adaptiraju svoje radne prostore. Nekad ih je bilo mnogo više, sada ih je oko tridesetipet.



A kada govore o svojoj ljubavi, Jelena i Zoran, govore o dve duše spojene u stvaralačkom činu, dve duše u molitvi. Stvaraju u dva ugla istog ateljea, svako zadubljen u svoju priču, svako u svojoj tehnici, a povezani nekom čudnom kosmičkom energijom.


„I tako ponekad,“ kaže Jelena, „osetim na svom licu i rukama, boju koja prska i leti sa stola mog supruga, koji u zanosu stvara. To je divno! To može samo da razume umetnik!“, kaže Jelena.

Različiti, a opet tako slični, jedna priča o dva umetnika. Ćutke, kao da pripovedaju priču o lepoti življenja, o tome da je uvek važno, ako ne i presudno, da ti je misao lepa i plemenita. A sebe opisuju kao dvojac sa sopstvenim komilarom. A malo je falilo da do tog čudesnog, kosmičkog, ljubavnog susreta i ne dođe:

„Radila sam modnu reviju i ona se, neplanirano, odužila i skoro sam odustala od likovne kolonije na Kopaoniku, te 2009. godine. Da nije bilo drugarice, da me ubedi da mogu da stignem, ne bih ni otišla...“ kaže nam Jelena. A baš tamo su se Jelena i Zoran upoznali, prepoznali i zaljubili.

„Uvek uživam i kad oslikavam slike i kada radim dvadesetkaratnim zlatom na ikonama i uskršnjim jajima  i kada dizajniram, bilo da je u pitanju pokućstvo ili odevni predmeti. Uvek se prepustim porivu i pustim da me misao nosi, dodaje. Misao sama krene, ruka je prati, potezi se nižu, mašta počne da radi.  Otpočinje igra, koja nekada ume da traje dugo, dok se delu ne sagleda kraj, dok se igra ne okonča. Jer, volim da se radujem!“ kaže nam Jelena.


Ikona se sama slika, a slikar samo prenosi energiju koja mu je predata. Ona se uvek radi u veri, u strogom postu i molitvi. Oslikava ih u potpunosti kanonski, u vizantijskom stilu, kako se to onda radilo, ali sa svojom tehnikom i svojom tehnologijom. S nadom, da je u njih ugradila, utkala i delić sebe, delić svoje ljubavi prema njima.


„A što se stakla tiče, ono ima svoju strukturu, svoju transparentnost, svetlost koja kad prođe kroz bocu daje joj život, daje joj kretnju, daje joj životnu radost. Naročito mi se dopada, što moje oslikane čaše, ljudi koriste pri slavljima; za krštenja, slave i svadbe,“ dodaje Jelena i ističe a su tako i njen sin i snaja, na venčanju, imali čašu, koja je ona za njih oslikala.


U ateljeu je uvek lepo, u svako doba dana, svako godišnje doba nosi svoju lepotu, atelje je ujedno i izložbeni prostor, mesto gde se odigravaju modne revije i  mesto gde se umetnici druže. Njihov atelje nije zatvoren i hermetičan prostor, nesvojiva tvrđava, već naprotiv, on je mesto susreta, gde će svako upiti pozitivnu energiju ovo dvoje divnih ljudi i dvoje izvrsnih umetnika. Atelje je svojevrsni obrazovno-umetnički centar, mesto gde se saznaje, ali i gde se razmenjuju ideje. 

Iako je već četvrta generacija, koja živi u Beogradu, Jelena žali za nekom idiličnom kućom na selu. Pravim domom, kućicom sa cvećem i baštom, naravno sa ateljem, sa mirisima bakinih kolača, vanile, terpentina i vina.


A kada Jelenu upitamo kakvu bi poruku uputila našem vinskom veselom društvu ona kaže:

„Zahvalna sam što su svi moji dragi živi i zdravi i što mogu da krenem u još jedan stvaralački čin. Umetnost je moja vizija i moj motiv. Bez njega je jako teško živeti. Mladost ima svoju posebnu i iskrenu energiju, a startost ima svoje iskustvo i mudrost. Priroda i život su se tako postarali, da ono što je jednima dato, drugome oduzeto i obrnuto. Time je uspostavnjen kosmička ravnoteža i neka univerzalna pravda je zadovoljena. Ne teba biti zagledan u sliku Dorijana Greja, već treba sebe uvek prihvatiti onakvog kakvi, uistinu, jesmo. Svako vreme i svako doba ima svoje lepote, u kojima treba uživati. Ima svoje trenutke stvaranja za koje je vredno živeti. Sam čin stvaranja je blagoslov, i bilo bi lepo kad bi ljudi tako sagledavali svoj život. Mi smo blagosloveni, svakog dana, zato što imamo talenat i motiv, u trenucima, kada se oko nas dešavaju i ne tako lepe stvari. Zato, pronađite svoju zvezdu vodilju, napravite je ili jednostavno izmaštajte i stremite ka njoj svakog dana!“

I na kraju puni utisaka, duhovno i umetnički obogaćeni, odlazimo u mračnu i prohladnu beogradsku noć, svesni činjenice da se posmatrač u slici napaja lepotom i dobrotom, koju je umetnik u nju neštedemice ugradio.


петак, 06. март 2015.

Ti divni apeninski vinski vrhovi – Balkan Wine Expo 2015



Kada sam, u detinjstvu, prvi put čuo za pojam raja, za jednu idealizovanu sliku u kojoj su utkane sve ljudske želje i sve ljudske nade, pomislio sam da je to još jedna od brojnih bajki za decu. Nešto sa čime se lakše živi. Sumnju mi je, dodatno, podgrevalo to što je ta slika bila tak u nagoveštaju, maglovita, daleka, ostvariva tek u nekom drugom životu.

Godine su prolazile, a daljine su se smanjivale, pa sam se tako, obreo u gradu, italijanskom,  a našem. A on je bio samo inicijalna kapisla za dalja istraživanja te prelepe i bogom dane zemlje.  Uz sjajne predele i neke lepe i duhovite ljude, išla je i lepota, umetnost, radost života, sjajna hrana i vina i muzika.

Tada sam shvatio da ne treba tražiti Atlantidu, niti imaginarni raj. On se nalazi na dohvat ruke, tu u komšiluku i zove se Italija. A  ovog  petog marta raj nam je došao „na noge“.

Drugi po redu BALKAN WINE EXPO održan je  u Belexpo centru, u organizaciji izdavačke kuće Bako Arijana (Bacco Arianna) iz Treviza i njihovog specijalizovanog časopisa „Papageno“, kao i pod pokroviteljstvom italijanske ambasade u Beogradu. Predstavilo nam se više od 30 proizvođača vina, dva velika konzorcijuma, preko 300 etiketa najboljih italijanskih vina i šest proizvođača maslinovog ulja. Proputovali smo tako i ne samo virtuelno, već i prilično fluidno i miomirisno kroz italijanske regije: Pijemonte (Piemonte), Lombardiju (Lombardia), Veneto (Veneto), Friuli (Friuli), Toskanu (Toscana), Abruco (Abruzzo) i Pulju (Puglia). Upoznali smo se sa najvažnijim autohtonim vinima Italije, sa pravom vinskom slikom te predivne zemlje, sa njenim teroarom i blagom koje se iz njega crpi. Zemlju sa 467 priznatih sorti i 440 denominacija!


Prema rečima Alvara De Ane (Alvaro De Anne), odgovornog urednika časopisa „Papageno“, vinska kultura u Srbiji je na zavidnom nivou i Srbija, svakog dana se sve više razvija i predstavlja stratešku destinaciju za brojne kategorije proizvoda iz Italije. To je posebno značajno u ova krizna vremena, kada nedostatak novca gasi skoro sve projekte. Čast je upoznati se sa dostignućima jedne od vinskih velesila sveta, nešto naučiti, pa posebno raduje i prisustvo srpskih vinara na ovoj prestižnoj vinskoj manifestaciji.



„Ponovo smo u Beogradu jer trenutno u Srbiji postoji najveće interesovanje za italijanska vina, a to nam je dokazao prošlogodišnji uspeh ove vinske manifestacije. Balkan Wine Expo je uspeo da umreži naše proizvođače i vaše distributere i sada možemo s ponosom reći da je, na obostrano zadovoljstvo, ponuda italijanskih vina i rakija u vašim restoranima još veća. Balkan Wine Expo je  šansa za sve koji žele razmenu informacija i iskustava, koji žele da dobiju kvalitet po razumnoj ceni i što je najvažnije samo najbolje za svoje goste“ , izjavio je Alvaro De Ane.



I kao da je vreme htelo da nas priredi atmosferu Venecije pri poplavama, crveni alarm za nevreme je bio aktiviran, ali to nas nije obeshrabrilo, pa smo se zaputili u hotel Holiday Inn Belgrade, u koje su održani seminar o vinima regije Veneto i radionica posvećena maslinovom ulju.


S manjim kašnjnjem, koje je uslovilo kišno vreme, ali i tipična balkanska opuštenost posetilaca, otpočeo je seminar pod nazivom „Vina regije Veneto“  iza koga se krilo predstavljanje i degustacija DOC i DOCG vina regije Veneto. Obimno gradivo koje je obuhvatalo sedamnaest vina.  Na početku nas je pozdravila Đurđa Katić, potpredsednica Asocijacije somelijera Srbije.  



Zatim nam se obratio Arturo Stoketi (Arturo Stocchetti), predsednik UVIVE – Unije konzorcijuma vina regije Veneto, a onda je reč preuzeo Bartolomeo Roberto Lepori (novinar i somelijer master klas A.I.S.). Da bismo se bolje razumeli pomogla nam je Milica Smoljanić. Vina smo degustirali iz Zafferano čaša-Esperienze (iskustvo),  jedinstvenih po tome što omogućavaju direktno dekantiranje vina u samoj čaši.

Veneto kao vinska italijnaska regija ostvaruje impresivnih 30 % celokupne produkcije. Krenuli smo sa italijanskim penušavim vinima, popularnim „prosekom“, čija je Veneto baš kolevka, a koji se proizvode metodom „martinoti“ („šarmat“, drugom fermentacijom u čeličnim tankovima, a ne u samoj boci što proizvodnju čini ekonomski prihvatljivijom). Po količini neprevrelog šećera  proseko vina  deli se na brut (0-12 g/l), ekstra suv (12-17 g/l), suv (17-32 g/l), a opšta karakteristika im je lepršavost, niski sadržaj alkohola, svežina i voćne arome. Krećemo se dalje preko belog pinoa i par sjajnih soavea sa karakterističnim aromama pečenih badema i zanimljivog sivog pinoa iz Venecije, prelazimo na crvena vina od Merlo rezerve iz 2011 Ville Sceriman do selekcije amarone vina, koje se dobija od delimično suvog grožđa.


Saznali smo da se do amaronea, kao i do većine sjajnih stvari došlo greškom pri samom procesu proizvodnje. Vlasnik vinarije, probavši vino  uzviknuo je: „Gorko je!“, a enolog „To je amorone!“. Bilo kako bilo, dobili smo puno, bogato, džemasto vino, sa aromama zrelih šljiva, kakaoa i začina, koje često skrivaju i zavidan alkoholni kapacitet.  Probali smo vina različitih stilova, različitih vinskih filozofija i svako je u ovom vinskoj igraonici mogao da pronađe svoj komad neba.



Kraći predah, a onda prelazimo na radionicu "Maslinovo ulje i njegove teritorije". Bila je ovo svojevrsna svetkovina za radoznale.

Maslinovo ulje koristi se od antičkih vremena za spremanje raznih jela i salata. Od svih biljnih ulja ima najbolji odnos omega-3 i omega-6 masnih kiselina. Sadrži visok nivo nezasićenih masnih kiselina koje smanjuju loš holesterol LDL. Maslinovo ulje sadrži brojne antioksidante, vitamine E, A, D i K, karoten i lecitin (prirodni antioksidant koji stimuliše metabolizam šećera, masnoća i belančevina).

Kako se pravilno procenjuje maslinovo ulje?

Hvala Danijelu Selvanju, predsedniku “Federdop Olio”, konzorcijuma za zaštitu maslinovog ulja, što nam je otškrinuo vrata koja vode u svet eksta devičanskih maslinovih ulja.


Kod maslinovih ulja nije bitna boja, zato je degustaciona čaša tamno plave boje. Boja maslina utiče na boju maslinovog ulja. Kod maslinovog ulja ocenjujemo senzorske komponente (ukus i miris) i oni kod kvalitetnih ulja moraju da budu u saglasju. Nepoželjna svojstva su posledica ljudskih grešaka i uključuju pojmove: plesnjiv, metalan, užegao i slično.


Od sto kilograma maslina dobija se 10-25 kilograma maslinovog ulja. Ono dobijeno pri prvom ceđenju naziva se ekstra devičansko maslinovo ulje. Kao i kod grožđa, maslinu treba znati kad i kao ubrati. A šta to osećamo kod maslinovog ulja: travnate i voćne note, gorčinu i pikantnost, slatkoću... Ekstra devičansko maslinovo ulje ima slobodne masne kiseline do 0,8 %, a sa porastom kiselina opada i kvalitet maslinovog ulja. Sledeći parametar koji definiše kvalitet maslinovog ulja je peroksidni broj  koji se kreće do 20. Da bi devičansko maslinovo ulje bilo jestivo peroksidni broj ne sme da pređe 10 mmol O2/kg,  a poželjno je da ne bude veći od 5 mmola.



Maslinova ulja po kvalitetu delimo na ekstra devičanska, devičanska, maslinova ulja i najniži stadijum je ulje maslinove komine. Kad ga u čaši protresemo, na zidovima treba da ostavlja masne suze. Maslinovo ulje se testira tako što zagrejete i pokrijete čašu, da dosegne temperaturu tela. Test koji  nemojte da isprobate kod kuće je da zamrznete bocu maslinovog ulja. U slučaju da se cela zamrzne dobro je,  a ako formira slojeve nije bezgrešno. Maslinovo ulje čuva se na temperaturama od 16-18 °C.


Za sve one, u kondiciji, kojima seminar i radionica nije bila dovoljna za upliv u čarobni svet italijanskih vina kao i onima koji su stigli kasnije stajala je na usluzi i vinska arena u Belexpo centra sa već pomenutih preko trista vinskih etiketa.

Meni je bilo sasvim dovoljno što je ovaj kišoviti dan obasjalo sunce sa Apenisnkog poluostrva. I što sam mogao da uživam u plodovima toga sunca. Do iduće godine!