среда, 18. март 2015.

Jedna priča o dva umetnika i životnoj radosti


Tramvaj se blago ljuljao i sporo prelazio preko starog mosta. Sava ispod njega je mirno tekla. Gazili smo jesenje lišće u svom bojama, a snažan novembarski vetar besno ga je bacao na fasade kompleksa poznatog pod imenom Staro sajmište.



Neka žena je užurbano prostirala veš, a uplašeno kuče, tamo negde, iz zapećka, podmuklo režalo. Uputili smo se u jedan umetnički atelje, u potrazi za jednom zanimljivom pričom, u kojoj vino igra značajnu ulogu. Već izdaleka, atelje je isijavao nekom vanzemaljskom svetlošću, nekom toplinom, poput bogate novogodišnje jelke, toliko u suprotnošću s mrakom, koji je oko njega vladao. Stresli smo se od novembarske studeni i žurno pokucali na vrata ateljea.



Vrata nam je otvorio Zoran Jovanović Dobrotin. Četrdeset godina je bio redovan profesor slikarstva na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini. Odložio je slikarsku četkicu, dodao novu cepanicu u peć, udobno smo se zavalili u fotelje i priča, tačnije prava oda vinu je počela:


 „Vino donosi ideje, pruža vam divne vizije, otvara novi prelepi svet, uz vino se osvajaju lepe žene. Vino se pije sa lepim ženama. Oni koji su pili vino, stvorili su najlepše stvari na svetu, stvarali su umetnost, stvarali su filozofiju, stvarali su kulturu. Uz vino se putuje u paralelne svetove. Sediš i piješ vino, a putuješ. Vino nam daje energiju, vino nam daje snagu, uz vino ide pesma i recitali. Kada pravite vino - pravite ljubav,  a kada vodite ljubav - pijete vino! Najbolje slike naslikao sam uz vino! Vino je i u samoj suštini erotike,  jer uz vino  svaki muškarac pomisli da je bolji ljubavnik, nego što zapravo jeste! Vino je čudo, otvara sve pore, sve vizure, daje novu snagu umornome, vino se pije, jer si bogat duhom, jer si radoznao.“


Zoran opet uzima četkicu i približava se slici. Nešto doda, na trenutak se izmakne, a onda opet približi. I sami smo svedoci neke čudne hemije koja vlada između umetnika i njegovog dela. Magnetne privlačnosti. Zadivljeni smo, prisustvujemo stvaranju umetničkog dela!


„Svaka četkica“, kaže Zoran, „ima svoju istoriju svoju priču, ostavlja svoj trag“.


Mada mi je zdravlje narušeno, i vino retko pije, Zoran nam poručuje da i danas voli da vidi par, koji se drži za ruke i ispija vino. Život je pun strasti i lepote. To su reči istinskog hedoniste, kojem nije važno samo da on uživa u lepom, već se raduje i kada oko njega vlada veselje i proslava života. Pa naravno, to je svet umetnika!
 

I priznaje, da je jedina žena, koju nije osvojio uz vino, baš današnja njegova saputnica, na uzbudljivom životnom i umetničkom putu, gospođa Jelena Milošević Jovanović. Vino, Cigani, violina ili truba, putovanja i emocije, kafana i društvo, sve se to nekada podrazumevalo. I danas se sa radošću seća, tih okupljanja, tih druženja uz vino, tih mladalačkih ljubavi, a sve ostalo je u odnosu na ovo nevažno. Sve ostalo podleže zaboravu!



„Rođen sam u Dobroti, na Kosovu. Tamo, gde je svaka porodica imala svoj vinograd, gde je svaka porodica pravila svoje vino. I to dobro vino! Na stolu je uvek stojala šiša vina (boca sa dugim grlom, izvijenim poput labudovog vrata). Uz ručak se podrazumevala čaša vina.“, kaže Zoran.
 


Baš u tom trenutku, pridružuje nam se Jelena, slikarka i dizajner. Potekla je iz umetničke porodice, koja je „kriva“ za njen profesionalni izbor. Član je udruženja “ Art & Artists “ i udruženja “Baština“ Srbija. Društvo „Baština“ bavi se očuvanjem starih zanata, ali ne na način njihovog konzervisanja, u prošlosti, već u smislu njihove integracije u savremene životne tokove, njihovog „novog čitanja“, prilagođavanja njihove upotrebe zahtevima novog vremena. Umetnost širi pozitivnu energiju, baš kao i vino. Od svih vina koje je probala, Jelena izdvaja španski Tempranillo, sa dominantnim ukusom crvenog voća, vanile, kakaoa i slatkoćom u završnici. Ona je sedam godina živela i radila u Južnoafričkoj Republici, u Stelenbošu. I odmah napominje, da ljudi mogu da biraju kako će živeti:


„Englezi i Buri su ratovali, a sada zajedno rade u vinogradima i prave vino. Ta oblast naziva se Garden rut, i to je obalska oblast, koja se proteže od Rta dobre nade do Kejptauna. Klima je dobra, pogodna za uzgoj vinove loze, samo je 25 dana bez sunca, a i tada se sunce stidljivo probija kroz oblake. I nadmorska visina utiče da su vina s etiketom Južnoafričke Republike toliko tražena na svetskom tržištu. Sam Johanezburg nalazi se na 1800 metara nadmorske visine, a Stelenboš se smestio u udolini, između obalskog venca i planine Tejbl Mauntin, čije ime već dovoljno govori o njoj. To je predeo blagih brežuljaka, preplavljen vinogradima. I stoga ne čudi, da se tamo prave baš dobra vina. Oni koji vole crvena vina,  trebalo bi  da obavezno probaju vino od lokalne sorte grožđa, koja se zove pinotaž.“, saopštava nam Jelena.


Putujući po svetu, susretajući i upijajući razne kulture, razne civilizacije, čovek se obogaćuje i to ugrađuje u svoj kod, ali uvek svestan i ponosan na svoje korene. Otuda i taj, samo naizgled, čudan, eklektičan pristup, to prožimanje tradicije i modernog u umetničkom izrazu naše sagovornice.


„Gde god da sam bila, moja umetnost je išla ispred mene ili iza mene, kao neki glasnik“, ističe Jelena i dodaje: „odlazim da bih se radovala povratku.“ Jer samo jedan grad je njen i samo jedna je zemlja njena duhovna kolevka.

Kako je došla u profesionalni kontakt s vinom? zanimalo nas je. Prilikom izložbe stakla u Atini 2002. godine, prišao joj je čovek, vlasnik vinograda i vinarije i poželeo da za njegovu vinariju dizajnira i izradi staklene velike boce od 11 litara, sa inicijalima i znakom vinarije i vlasnika. Izrađeno je 15 hiljada boca, u Fabrici stakla Paraćin. Pošto je svaka ručno duvana, svaka ima unikatan broj i jedinstven raspored mehurića, to svaku od njih čini posebnom,  čini orginalom.



U Južnoj Africi je oslikavala boce za vino. Dostejn, prestižni vinar i jedan od najbogatijih Južnoafrikanaca, videvši ih, poželeo je da za njega uradi posebnu kolekciju. Ona je boce oslikala zlatnoveznim inicijalima i ornamentima, a potom su boce polagane u luksuzne drvene kutije, obložene satenom boje trule višnje, s posebno dizajniranom vinjetom, koja je sadržala podatke o poreklu i regiji, u kojoj je vino proizvedeno. Bile su ovo ograničene serije (limited edition), a porudžbine su se kretale od 50-500 boca.


Gospodin Dostejn je neke, tako eksluzivno izrađene, boce poklanjao, a neke je prodavao u svom vinskom podrumu. Svoju kuću u Johanezburgu, gospodin Dostejn je pretvorio u butik hotel sa sedam zvezdica, a posedovao je 95 soba i apartmana. U njemu je, po izlasku iz zatvora, živeo Nelson Mendela. Jelena je u galeriji hotela, organizovala izložbu stakla, na kojoj su se pojavile uvažene zvanice poput Opre Vinfri  i princa Alberta od Monaka. Njima se Jelenino staklo jako dopalo, pa su postali vlasnici celih kolekcija. Sledile su ih i viđenije porodice u Africi, uključujući i porodicu predsednika Mendele. Princ od Monaka kupio je i ručno oslikane čaše sa ugraviranim inicijalima.



„Porodica Madlene Zepter je 2002. godine na mojoj izložbi u Etnografskom muzeju kupila sedam boca od izloženih sedamnaest. To je radost za mene kao stvaraoca, to je pravi život mojih dela, koji moja dela započinje u nekim drugim prostorima i sa nekim drugim ljudima.“

 

Pokojna vlasnica kozmetičke kuće „Božen“ Božana Žubor angažovala ju je za staklene posude za svoju kozmetiku, ali i za boce za vino, pošto je imala vinograde u Hrvatskom zagorju. „Bile su to male količine vina, ali dobrog vina“, ističe Jelena. Za nju je, po uzoru iz Pećke patrijaršije, dizajnirala bocu zapremine 1.2 litara, koja se zaptivala voskom, sa pečatom od voska i vinjetom (etiketom). Ovo vino je Božen poklanjala svojim prijateljima i poslovnim partnerima. 
 

Onaj koji pije vino, ne bi trebao da ima loše misli. Jelena nam samo potvrđuje da su žene samo naizgled krhka stvorenja u svojoj spoljašnjosti, ali da svojim duhom zrače jačinom i pozitivnom energijom. Žene su poput stakla koje ona dizajnira i oslikava.  I još nam poručuje:

„Svako ima svoj put, duboko sam uverena da je u pravu Tesla kada kaže da smo srebrnom niti vezani za kosmos. Da postoji kanal, u kojem se duša napaja, da se napaja ljubavlju, a kada ljubav caruje u nama, mržnja naprosto iščezava. A kao što je to govorio Pavić: „Tamo gde su nam mržnje duboke, ljubavi su nam plitke!“ Naša mislija, naš izazov je, da u ovom svetovnom okruženju, prepunom mnogih izazova i duhovnih posrnuća, postignemo svoj unutrašnji mir i živimo dostojanstveno. Čovek treba da zna ko je i šta je, koliko ne zna, da zna da prašta i bude tolerantan.  Čovek je srećan, onoliko koliko mu je san miran, koliko se raduje svakom novom danu  i koliko uživa u sitnim malim radostima. Sitnice čine savršenstvo, a savršenstvo nije sitnica! Kao ličnost formiramo se celog svog života. Ali, ja želim da zauvek verujem u bajke i još uvek verujem u Deda Mraza.“

Prisećamo se kako su se nekad lepo obeleživali praznici. U krugu porodice, ali i na ulici. No, uvek u društvu, uvek u veselju.


„Petnaest dana pre Nove godine, ukrašavali su se izlozi prodavnica i kafana“, dodaje, ne bez nostalgije, Zoran. „Ceo grad je bio na nogama, svi smo se družili. I pili vino! Kafane su bile mesta društvenog i kulturnog života, bile su naš drugi dom. Uništene su, nešto se razbilo, a ništa novo, nalik tome, nešto što bi moglo da ih zameni nije stvoreno!“

Svako odlučuje šta će videti: lepo ili ružno. Na vama je da li  ćete na ruži videti mirisne latice ili oštro trnje. Probleme koji prate život treba transformisati u izazov, a izazov u igru! A igri se treba radovati!

Pre dve godine, zajedno sa novinarkom RTS-a, Lidijom Radulović, Jelena je organizovala humanitarnu akciju. Košarkaši „Partizana“ deci, koja su bolovala od raka, poklonili su lopte i dresove, jedna beogradska poslastičarnica tortu, a ona dve slike, koje su bile ilustracije za knjigu dečijih pesama. Na jednoj je bio prikazan puž, kada se gleda s jedne, znak pitanja s druge, patak s treće, a violinski ključ, omaž ocu, s četvrte strane slike. I slika je naravno imala četiri kukice, tako da je mogla da menja položaj po želji svojih malih vlasnika. I kada je otišla, da preda poklon, malim bolesnicima, svi su se divili slici. Ipak, Jelena, kao da je nešto slutila, otišla je u drugu sobu. Tamo je susrela devojčicu od desetak godina, bez kose, samu, ali s nekom čudnom vedrinom u pogledu.



„Svi su otišli i dive se slici,“ rekla joj je devojčica. Jelena je tada izvadila drugu sliku, na kojoj su bili naslikani cvetovi, bube i leptiri i pružila je devojčici. „Može li da bude pored mene?“ upitala je devojčica. „Svi smo mi različite biljke u životnoj bašti“, konstatuje zamišljeno Jelena.



Inače Jelena i Zoran stvaraju u jednom od dva paviljona, koja su ostala, od nekada velelepnog Sajma, prvog koji je Beograd imao. Ostali su samo toranj i italijanski i češki paviljon. Ostale zgrade, koje možete videti, podignute su za učesnike radnih akcija, koji su gradili Novi Beograd. Od ova dva, preostala paviljona, Moše Pijade je 1946. godine, oformio likovnu koloniju, u kojij su stvarali najpoznatiji umetnici tog vremena, poput Miće Popovića, vajarke Olge Jevtić, Mladena Srbinovića i mnogih drugih. Bila je ovo svojevrsna kolevka naše savremene umetnosti. No, u sam prostor se ništa nije ulagalo, pa su umetnici bili prinuđeni, da od svojih, skromnih zarada, sami  adaptiraju svoje radne prostore. Nekad ih je bilo mnogo više, sada ih je oko tridesetipet.



A kada govore o svojoj ljubavi, Jelena i Zoran, govore o dve duše spojene u stvaralačkom činu, dve duše u molitvi. Stvaraju u dva ugla istog ateljea, svako zadubljen u svoju priču, svako u svojoj tehnici, a povezani nekom čudnom kosmičkom energijom.


„I tako ponekad,“ kaže Jelena, „osetim na svom licu i rukama, boju koja prska i leti sa stola mog supruga, koji u zanosu stvara. To je divno! To može samo da razume umetnik!“, kaže Jelena.

Različiti, a opet tako slični, jedna priča o dva umetnika. Ćutke, kao da pripovedaju priču o lepoti življenja, o tome da je uvek važno, ako ne i presudno, da ti je misao lepa i plemenita. A sebe opisuju kao dvojac sa sopstvenim komilarom. A malo je falilo da do tog čudesnog, kosmičkog, ljubavnog susreta i ne dođe:

„Radila sam modnu reviju i ona se, neplanirano, odužila i skoro sam odustala od likovne kolonije na Kopaoniku, te 2009. godine. Da nije bilo drugarice, da me ubedi da mogu da stignem, ne bih ni otišla...“ kaže nam Jelena. A baš tamo su se Jelena i Zoran upoznali, prepoznali i zaljubili.

„Uvek uživam i kad oslikavam slike i kada radim dvadesetkaratnim zlatom na ikonama i uskršnjim jajima  i kada dizajniram, bilo da je u pitanju pokućstvo ili odevni predmeti. Uvek se prepustim porivu i pustim da me misao nosi, dodaje. Misao sama krene, ruka je prati, potezi se nižu, mašta počne da radi.  Otpočinje igra, koja nekada ume da traje dugo, dok se delu ne sagleda kraj, dok se igra ne okonča. Jer, volim da se radujem!“ kaže nam Jelena.


Ikona se sama slika, a slikar samo prenosi energiju koja mu je predata. Ona se uvek radi u veri, u strogom postu i molitvi. Oslikava ih u potpunosti kanonski, u vizantijskom stilu, kako se to onda radilo, ali sa svojom tehnikom i svojom tehnologijom. S nadom, da je u njih ugradila, utkala i delić sebe, delić svoje ljubavi prema njima.


„A što se stakla tiče, ono ima svoju strukturu, svoju transparentnost, svetlost koja kad prođe kroz bocu daje joj život, daje joj kretnju, daje joj životnu radost. Naročito mi se dopada, što moje oslikane čaše, ljudi koriste pri slavljima; za krštenja, slave i svadbe,“ dodaje Jelena i ističe a su tako i njen sin i snaja, na venčanju, imali čašu, koja je ona za njih oslikala.


U ateljeu je uvek lepo, u svako doba dana, svako godišnje doba nosi svoju lepotu, atelje je ujedno i izložbeni prostor, mesto gde se odigravaju modne revije i  mesto gde se umetnici druže. Njihov atelje nije zatvoren i hermetičan prostor, nesvojiva tvrđava, već naprotiv, on je mesto susreta, gde će svako upiti pozitivnu energiju ovo dvoje divnih ljudi i dvoje izvrsnih umetnika. Atelje je svojevrsni obrazovno-umetnički centar, mesto gde se saznaje, ali i gde se razmenjuju ideje. 

Iako je već četvrta generacija, koja živi u Beogradu, Jelena žali za nekom idiličnom kućom na selu. Pravim domom, kućicom sa cvećem i baštom, naravno sa ateljem, sa mirisima bakinih kolača, vanile, terpentina i vina.


A kada Jelenu upitamo kakvu bi poruku uputila našem vinskom veselom društvu ona kaže:

„Zahvalna sam što su svi moji dragi živi i zdravi i što mogu da krenem u još jedan stvaralački čin. Umetnost je moja vizija i moj motiv. Bez njega je jako teško živeti. Mladost ima svoju posebnu i iskrenu energiju, a startost ima svoje iskustvo i mudrost. Priroda i život su se tako postarali, da ono što je jednima dato, drugome oduzeto i obrnuto. Time je uspostavnjen kosmička ravnoteža i neka univerzalna pravda je zadovoljena. Ne teba biti zagledan u sliku Dorijana Greja, već treba sebe uvek prihvatiti onakvog kakvi, uistinu, jesmo. Svako vreme i svako doba ima svoje lepote, u kojima treba uživati. Ima svoje trenutke stvaranja za koje je vredno živeti. Sam čin stvaranja je blagoslov, i bilo bi lepo kad bi ljudi tako sagledavali svoj život. Mi smo blagosloveni, svakog dana, zato što imamo talenat i motiv, u trenucima, kada se oko nas dešavaju i ne tako lepe stvari. Zato, pronađite svoju zvezdu vodilju, napravite je ili jednostavno izmaštajte i stremite ka njoj svakog dana!“

I na kraju puni utisaka, duhovno i umetnički obogaćeni, odlazimo u mračnu i prohladnu beogradsku noć, svesni činjenice da se posmatrač u slici napaja lepotom i dobrotom, koju je umetnik u nju neštedemice ugradio.


Нема коментара: