Veče u Manakovoj kući i svakoliki mozaici

Hedonistička simfonija

#‎DOBRIDUHIZBOCE

Mart je okončao sa kišom. Sa autobusima javnog prevoza koji redovno kasne, a i retko stižu. I dok dani umorno se nižu, a loše vesti, poput kiša, plave naše napaćene duše, ja  sa osmehom posmatram svet oko sebe, u potrazi za umetničkim izazovima.

 

 

Stoga sam sa izuzetnim zadovoljstvom prihvatio poziv na otvaranje izložbe mozaika Vesne Karakaš pod nazivom „Znaci“ u Manakovoj kući. Umetnica koja vešto vlada svim slikarskim i vajarskim tehnikama, ovaj put se opredelila za filigransku tehniku mozaika. Kao inspiracija za mozaike (ovom prilikom izložene) poslužilo je vinčansko pismo, koje datira iz perioda 5500-3200 godina pre nove ere. Jedno od najdrevnijih, sa 58 znakova, prethodilo je sumerskom klinastom i  egipatskim hijeroglifima i bilo inspiracija mnogima.

 

 

Jedan od Nojevih sinova, Jafet, pronicljivo je odabrao da se skući na obali Dunava, na mestu gde je potom nastala vinčanska kultura, te ga možemo bez nepotrebnih sumnji smatrati rodonačelnikom koncepta „gradova na vodi“.

Izložba je otvorena do 10. aprila u prostoru Manakove gajbe, pa ne oklevajte.

Ti „Znaci“ šalju nam, iz prošlosti poruku, poput današnjih mejlova i SMS-poruka, da smo samo delić,  tek puki kamenčić u složenom mozaiku koju tvori vasiona.  „Znaci“ pismenosti, determinišu nas kao duhovna i delimično razumna bića, predstavljaju svojevrsni spas od ništavila, primitivizma, destrukcije i prolaznosti. Jer, pismo je samo svedena slika. A ova izložba je svesno i promišljeno krenula u rikverc. Kamen opet šalje poruku o večnosti. A svaki kamen je poseban i po svojoj strukturi, teksturi, obliku i boji, i u mozaiku on ima sinergijsko dejstvo sa ostalim kamenjem. Neupućenim i površnim, ovaj pazl od kamenčića učiniće se kao lak zadatak, prost kao pasulj. Oni bi bez ikakvog problema, izgleda, posložili i složene DNK lance koji čine čoveka. No, sve je lako kad ga uradi neko drugi.

 

 

Olako prihvatamo umetnička dela, hranu i vino, bilo šta prisutno i materijalizovano, gubeći iz vida koliko je truda i energije u njih ugrađeno. Najavljena je i radionica mozaika, pa eto prilike za one koji se  smatraju sposobnim da se upuste u ovaj umetnički izazov. Jedna od radionica posvećrna je i izradi podmetača za čaše u tehnici mozaika.

 

 

Etnograhski muzej, tačnije njegov ogranak smešten u Manakovoj kući nalazi se pored obnovom. Poslednja rekonstrukcija rađena je šezdesetih godina XX veka. Otpočeće s početkom leta, a očekuje se da se okonča novembra meseca ove godine. Novi rad obeležiće i nova, modernija koncepcija, u kojoj će se naći postora i za predstavljanje i prodaju etno hrane i domaćih vina, što svesrdno pozdravljam i unapred se ovome radujem.

 

 

A kad smo već kod slaganja, svojevrsni mozaik, somelijersko slaganje vina i kozijih sireva, uspešno i srdačno nam je demonstrirao Slobodan Zablaćanski, slikar iz Glušaca kod Bogatića i somelijer, koji  će nam se uskoro ponovo predstaviti sa izložbom svojih vinorela, slika oslikane vinom.

 

Svoju „putujuću čulni izložbu“ slikarskih dela barabar sa  somelijerskim uparivanjem vina i sireva predstavio je u Parizu, Cirihu i Amsterdamu, kao i u atrijumu Bečke filharmonije. Jer, svi tonovi su različiti, ali ih sve treba oslušnuti i prepoznati. A za sve to treba imati uho, oko i nos, ili ono što često nazivamo dušom, a što se kalemi na već pomenuti DNK, a čijom analizom se ne bave medicina već sve vrste umetnosti i vina naravno.

 

 

Starom, gotovo izumrlom tehnikom oslikanja vinom, u doba renesanse u Italiji poznatoj pod imenom vinorel, u ateljeu Slobodana Zablaćanskog nastale su mnogobrojne slike. Slika rađena vinom, to jest vinorel, zri vremenom poput vina u bačvama. Svaka tri, četiri dana oni kameleonski promene boju i alhemičarski izmene sliku. Slika sazreva kao i vino u boci i to je ono što ne može a da ne fascinira. Sada se ja pitam, šta se u mom telu dešava i kakve sve samo slike to silno vino pravi i poput projektora šalje u moj mozak. Utisaka puna glava... a i slika...filmski maraton.

 

 

Vino, koje smo imali čast da probamo došlo je iz vinske kuće „Šaponja“ iz Bogatića. Dalmatinsko iskustvo i  tradicija u kombinaciji sa mačvanskim teroarom dalo je zanimljive rezultate. Publici je bilo ponuđeno na izbor dva crvena i dva bela vina, koja su u kombinaciji sa dve vrste kozijih sireva, suvim šljivama, grožđem, jabukama, kivijem, začinskim biljem  i orasima upotpunili hedonistički  doživljaj.

 

 

Koziji sir takođe je plod mačvanskog tla i dolazi iz Poljoprivrednog domaćinstva „Budimirović“ iz Glušca, kod Šapca. Pored običnog kozijeg sira, mogli smo da probamo i  punomasni polutvrdi kozji sir u hrastovoj kori, sa plesnima, čubrom, a prave ga i sa  tartufima iz Istre.  Ovi sirevi poneli su neke prestižne medalje na međunarodnim ocenjivanjima. Uz osmeh, Slobodan nam preporučuje da ovaj izuzetni sir konzumiramo isključivo uz odgovarajuće društvo i vino, u posebnoj i nadahnutoj atmosferi.

 

 

Ako možemo da nađemo neku manu ovom događaju, moramo ga potražiti u skandaloznom ponašanju dela publikuma. Otvaranje izložbe umetničkih dela, a još oplemenjeno slasnim zalogajima i viskim gutljajima, jedinstvena je prilika da u čoveku pobudi ono najlepše, da mu uzburka dušu i navedu je na slatka maštanja i vaskolika promišljanja.

Ne bi trebalo, nikako, da bude mesta za guranje i primitivizme drugih vrsta. Baš su ovakva teška i krizna vremena, prilika da čovek pokaže svoje gospodstvo i ono što Zablaćanski lepo krsti „vinskim manirima“. Mnogi su, ove večeri, nažalost neslavno pali na tom ispitu i istinskim uživaocima lepog narušili harmoniju čulnosti. No, izgleda da vino ima ponekad tu nesreću da ga, dok je još grožđe bilo napadaju razne štetočine, ali mu mira ne daju ni kada postane vino. A sva ljudska dostignuća, sva živa bića, sve ono plemenito i izvišeno zaslužuje poštovanje i uvažavanje. Drugačije može, ali ne treba i ne sme.