I bi Beowine

Februar, pored toga što je najkraći mesec je i mesec ljubavi i vina. Kao koleterne žrtve, tih Amorovih nesrećnih strelica nastupa združeni hor mačora, koji u ovom mesecu doživljavaju svojevrsnu transformaciju (goru od Kafkine). Po celu noć, kao omađijani, bukvalno paralisani, stoje po beogradskim budžacima i malobrojnim preostalim krovovima beogradskih šupa, opsesivno gledaju u daljinu i majuču jezivim tonalitetom nalik na dečiji plač.

Ove godine Sajam turizma kao krovna manifestacija koja je pod svoje skute prihvatila Sajam vina-Beowine, Sajam suvenira i Sajam hotelsko- ugostiteljske opreme HORECA imao je veliku podršku svih nivoa izvršne vlasti. Da li će od toga biti nekog ’leba ostaje da vidimo, ali dobija se utisak da su i Bus-plus i komunalni inkvizitori dali svoj blagoslov ovim manifestacijama, opraštajući jereticima-grešnicima grehove njihove koji ištu da se vozikaju za dž. Kako god, ima u tome i neke koristi jerbo:

„Onaj koji vino pije za volanom mesto mu nije,

A ko kola vozi nek’ se ne raduje vinovoj lozi!“

I tako, ka sajmu slivale su se kolone, između ostalih, vinskih mačora i mačkica. I mačkica. Po podacima organizatora tokom ovih četvorodnevnih manifestacija sajamskim halama je protutnjalo 70 hiljada ljudi i oko 5 hiljada posetilaca iz inostranstva.

Pa da vidimo šta su oni koji su stigli pred kapije Beogradskog sajma mogli da očekuju. Po ceni dnevne karte od trista dinži mogli su da otputuju, da vide gde će na izlet i nešto čalabrcnu, da se ogrebu za besplatni sladoled i limunadu, kafu ili čaj, da probaju neka sjajna vina. Ovo je skup sajamskih manifestacija na kojima „dobijete najviše za vaš novac“. Neka mi ne zamere ljubitelji knjiga, ali ovde putujete, degustiraju vina i ukusni zalogaji, zabavlja se i duhovno uzdiže upoznajući druge zemlje i drugačije običaje. Pa malo li je? Ako jeste, onda doviđenja!

Mnogi se možda pitaju koji su to razlozi da postoje tolika vinska dešavanja? Odgovor je jasan i nedvosmislen. Ište narod zabavu, pre svega! Sve je manje porodičnih okupljanja, druženja, sve manje radosnih trenutaka u ovim našim svakodnevnim ovozemaljskim životima. A i vojsku su ukinuli, pa nema famoznih ispraćaja. O tome da su kultne kafane, humanitarne ustanove za mentalno zdravlje, kulturu, sastavljanje reprezentacija, smenjivanje vlada, ugovaranje poslova i muvanje, kao i razgovor u najširem smislu te reči isparile u tranzicionim maglama ne treba ni trošiti reči. Blowin' in the Wind. Pa šta onda ima loše, ako su ljudi našli alternativu, narodski rečeno snašli se i to još uz njegovo veličanstvo vino!

Ako je u vinu istina, oko njega ima svega i svačega. I lepog vinskog druženja, novih prijateljstava, ljudi bogatih duhom, sjajnih vinara i njihovih veličanstvenih vina, koje vam daju na „izvol’te“, ali negde ispod površine, nažalost ima i dosta laži, arogancije i sujete. Ikonografija je prepoznatljiva, ali teško je izmisliti rupu na saksiji za ljubičice! To bi bilo kao da pitate što je kad gledate tenis sve isto: i teren i dva igrača u dresovima s reketima u rukama, mrcvare malecku zelenkastu lopticu preko mrežice, uz poštovanje nekih, unapred definisanih pravila. Vino se demokratizovalo i ne treba da vas čudi, ako na ovim manifestacijama susretnete čitavu galeriju likova, otprilike od Dare Bubamare do Vladimira Pavićevića. Bio sam nemi svedok, na jednom glamuroznom vinskom skupu, kada je jedan „uvaženi“ estradni novinar (koji na jednoj televiziji vodi dve emisije) u već pripremljeni ceger gurao boce vina.

„Da nešto probate?“, nudi ga, uslužno, vinar.
„Ne, hvala, poneću!“ , odgovara profesionalni prodavač magle.

Naravno da mu ni na pamet nije padalo da plati. No, tih protuva ne možemo da se kurtališemo ni u svakodnevnom životu, pa ćemo morati da ih istrpimo (ignorišemo) i na Bahusovim balovima.

I ako su interesi proizvođača (u daljem tekstu vinara) i krajnjih korisnika (nadalje vinopije) jasni; prvih da svoje vino, mukotrpno stvarano prodaju i opstanu na nemilosrdnom tržištu i vinopija da prođu što jeftinije, popiju kvalitenije ili čak i malo više, dolazimo do nadgradnje i posrednika u ovoj razmeni dobara – a to su trgovine, specijalozovane vinoteke i predmet našeg promišljanja organizatori vinskih manifestacija.

I sam sam učestvovao u organizaciji jednog ovakvog vinskog dešavanja i znam koliko je teško, ali i lepo to raditi. I mislim da nije lepo stajati na žulj ljudima koji su uložili izvesni trud. U Srbiji, a i u regionu ima pregršt vinskih dešavanja; sajamskih, glamuroznih, urbanih, ruralnih, na snegu, na moru, open-air, još samo fali da vinari zaređaju po kućama i vrše vinske degustacije za radoznali komšiluk. Kome se neka manifestacija ne sviđa, „ko ga tero“, neće dobiti neopravdani izostanak. Živimo u vreme kad je sve na tržištu, svaka roba ima svog kupca i svaki kupac ima pravo da kaže hoću-neću. A ja koliko vidim svi moji vinski prijatelji posećuju sve manifestacije. Znači, ono što im se ne sviđa, mogu da otrpe. Ili su mazohisti pa dolaza da se muče. Hmmmm...

Uz vino ne idu  teške i oštre reči, tu ja uvek povučem ručnu. Moje namere u ovoj opservaciji je da zasmejem i ukažem, nikako da ismejem i nipošto nekog (nešto) izvrgnem ruglu. Skloni smo da snažno sudimo i drakonski osudimo, a blagi smo i nepripremljeni da se lično preispitamo. U te, neprimerene, reči ubrajam i ono, kad se neki vinopija „zanese“ i neko vino krsti „krš-vino“. Alo, rođače, da li si bar delimično svestan koliko je truda, koliko napora uloženo, znaš li da je taj posao rešavanje jednačine sa bezbroj nepoznatih. Misliš li, zaista, da i sam vinar ne zna da nije dosegao zvezde. Ali, šta je tu je, i to vino treba da se proda, da bi dalo seme za neko naredno vrhunsko vino. Na svu sreću, nikada nećete čuti vinara da kudi vino svog kolege, čak iako su u svađi!

Kao i u svemu, važna je forma, ali mnogo više suština. Dobar organizator vinske manifestacije trebao bi da poseduje sinergiju strasti, poslovne i organizacione sposobnosti, elementarno poštenje i napredno poznavanje marketinških caka. Onda treba da definiše svojevrsni „biznis plan“, koji bi odobrila svaka banka. U njemu treba da budu definisani ciljevi-šta se hoće postići, kako i sa čim, ko je ciljna grupa i kakvi su sve oblici priblizavanja vina i onima koji nemaju pojma o njemu. Oni su najvažniji i vinarima i organizatorima vinskih fešti. Mi koji se podrazumevamo i tako dolazimo, privučeni tim raskošnim vinskim švedskim stolom. Ciljna publika su čak i oni „koji su svratili na piće“. Možda dožive prosvećenje. Jer, vino je zavodljiva vila opojnog tela, kojoj je teško odoleti. Sve započinje u holivudskom sjaju poliranih vinskih čaša i boca vina postrojenih poput izvežbane paradne vojske, a kako vreme odmiče, osmesi se šire, smeh postaje glasniji, hod lepršaviji, lebdite na pufnastim vinskim oblacima...

No vratimo se tek održanom Sajmu vina – Beowine. Kao suorganizatori pojavili su se Udruženje vinara i vinogradara Srbije – VIVIS i privredno društvo „Srpsko vino“. Prvo da se osvrnemo na ono dobro. Vinari su nastupili, čini se, nikad organizovanije, pa smo tako  imali mogućnost da probamo vina iz Srpske, Hrvatske (Vina Croatia – Vina Mosaica-možete pratiti o njima zanimljive reportaže na televiziji N1), sa Kosova i Metohije, iz Lazarevca.

Udruženi vinari Šumadije delovali su poput dobro uigrane reprezentacije, a i Fruškogorci su nastupili u skoro najjačem sastavu. Nova vinarija Toplički vinogradi, svojim vinima i raskošnim štandom privlačila je pažnju mnogobrojne publike. Da nastavimo sa fudbalskim rečnikom, na teren je istrčala i momčad vinarije Iniesta, čiji je vlasnik porodica Andresa Inieste, čuvenog fudbalera Barse.

Našlo se tu i par novih dragulja, novih vinarija, što je za svakog iskrenog vinoljupca poslastica "par ekselans". Iza štandova osmehivali su nam se i već poznati i dragi vinski lavovi i lavice, ali i vinarije koje pokušavaju da opstanu i vrate staru slavu. Ima dosta indicija da su takve namere utemeljene u realnosti. Još par simpatičnih vinarija iz regiona i uglednih distributera nekih prestižnih vina. Na Sajmu su mesto pronašli i par renomiranih proizvođača delikatesa, meza, bez kojih se i ne može zamisliti normalna konzumacija vina. Štandovi su bili dovoljno veliki za poslovne sastanke, dogovore i ugovaranje poslova, što obično u ovakvim manifestacijama nije slučaj.

No, primetno je bilo odsustvo vodećih vinarija iz Župe, Negotina, Smedereva i Jagodine. Ono što svakog organizatora vinskih svetkovina treba da uteši, u slučaju izostanka vinara na koje su „tipovali“  je neoboriva činjenica da većina posetilaca i ne primeti ko na kom sajmu nedostaje. Ako i primeti, brzo to zaboravi. Imaju pametnijeg posla!

Ono što Beowinea najviše služi na čast je prateći (vrlo profesionalni) program; raspravljalo se tu o pravcima razvoja vinarstva,  obrađivane su teme vezane za geografsko poreklo i oznake proizvođača, predstavljane turističke ponude i posete vinarije (vinski turizam) u sastavu te ponude, najavljeni neki vinski festivali, razmenjivana su iskustva, uručene nagrade pobednicima takmičenja „Beowine Challnege Cup“, održan vrlo posećen Master Class – Sauvignon Blanc, koji su vodio trojac vinskih ikona Srbije:

•        Mija Radovanović, enolog, Podrum Radovanović,
•        Vladan Nikolić, enolog, Vinarija Aleksandrović,
•        Dr. Slobodan Jović, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Što se famoznog ocenjivanja tiče, tu sam vrlo obazriv u ocenama. Ne plediram da budem sudija, svestan sam da nisam toliko dovoljo stručan, da nemam formalno vinsko znanje, što nadoknađujem zavidnom vinskom kilometražom (hektolitražom). Jasno da su određena pravila (kao i u tenisu sa početka teksta) jasna, no ipak kako probrati po sortama, kupažama, stilovima... I ono što se uvek zaboravlja. Ukus vina zavisi i od vašeg trenutnog raspoloženja i društva naravno. I najbolje vino je gorko kad vam nisu „sve koze na broju“. Saslušam ja sve te ocene, kao neke preporuke „za probati“, uzmem ih ozbiljno ako dolaze od ljudi koje cenim, sa nekima se složim, a neke odbacim. Nekad je to kao u pozorišnoj predstavi „Art“ ubeđuju vas da u tome što gledate (probate) ima nečeg što vi ne možete da otkrijete (prepoznate). Najbolje je, ipak, ono vino koje vam najviše prija i koje vam se najviše dopada. To vam je kao i sa ženama, za ovoliko godina koliko imam, nisam utvrdio da li više volim zavodljive plave, fatalne crnke ili ipak riđe. 

Vratimo se nekim, čisto tehničkim pitanjima. Vinske čaše se na ovom Sajmu kupuju, a ne iznajmljuju (kotizacija). Što je možda i opravdano, s obzirom na poziciju i okruženje Sajma. Čini se, da se išlo na iznajmljivanje čaša, da bi ih posetioci, svaki čas vraćali kad krenu na Sajam turizma ili Sajam suvenira i posle ih iznova iznajmljivali. Ovako, jedna muka i obaveza manje. Manja i gužva. Razumljivo. Onaj koji je hteo i bio obavešten, mogao je da dođe opremljen, mada mu se u tom slučaju može pripisati etiketa stipse. Pravi vinoljupci, na svojim regalima imaju  više vinskih čaša, nego što je pokojni maršal ustreljio divljači. Za one, razmaženije, tu su bile i simpatične vinske portiklice s logoom Beowinea.

Ono što meni pomalo smeta u slučaju Sajma je, upravo, ta njegova pozicija, ta njegova prolaznost. Kao da deli sudbinu grada i zemlje u kojoj se održava. Što bi se reklo smestio se na vetrometini puteva. Paradoksalno, ono što mogu biti prednosti ovog Sajma, istovremeno se mogu posmatrati i kao njegove mane. Naime, smešten je u suterenu hale 2 (2b). Ako potražim ono što je u tome dobro (uvek sam ovom skloniji) ovaj vinski lavirint, pruža vam mogućnost da umaknete nekom neželjenom poznaniku, zamlati, a istovremeno je i tester; u slučaju da počnete da gubite orjentaciju, vreme da napustite vinsku kuću Beowinea. Overdozirali ste se! Razradimo sada, dva scenarija, jedan optimistički, a drugi depresivniji.

1. Po prvom, bračni par dolazi na Sajam turizma uplaćuje „all inclusive“ aranžman i usput na Sajmu vina pazari karton svog omiljenog vina.
2. Zaljubljeni srednjoškolci na Sajmu suvenira biraju ulja za masažu, a na Sajmu vina ga sparuju s nekim pitkim penušavim vinom.
3. Ugledni ugostitelj, na Sajmu ugostiteljske opreme kupije neke kafanske sitnice i onda se seti, mogao bi da svrati na Sajam vina i malo osveži svoju vinsku kartu. 

To je bingo kombinacija.

E sad ona lošija:

1. Usplahireni muž, koga je žena poslala da uplati desetodnevni odmor u predsezoni na Halkidikiju nije pronašao željeni aranžman adekvatan svome buđelaru i isfrustriran dolazi na Sajam vina da se uteši.
2. Zatelebljeni tinejdžer hita na Sajam suvenira da svojoj devojci pokloni ručno pravljeni sapun od bademovog ulja sa aromom čokolade, kokosa ili lavande. Taman je izabrao i spremio se da plati, a stiže mu SMS, kojim ga ortak obaveštava da ga je njegova ljubav prevarila sa instruktorom skijanja na Kopaoniku. I naravno da će anesteziju za svoj ljubavni bol potražiti u zagrljaju Bahusovog napitka;
3. Vlasnik SUR-a hita da kupi pica-peć i aparat za kapućino, kad mu nepijavljena radnica javlja da su u njegov ugostiteljski objekat svratili nezvani gosti; ujedinjeni odredi žandarmerije, UPOK-a, sanitarne inspekcije i Poreske uprave. Zapečatili mu radnju, a on, zna se, kud-će-da-će na Sajam vina će.

Oni skloniji istraživačkom radu vina su mogli da pronađu i na Sajmu suvenira (zanimljiva vina od borovnica, kupina, malina, kao i Aleksova vina), kao i na samom Sajmu turizma, što po štandovima zemalja izlogača („hoćete li da probate malo naše vino?“), tako i u hali gde je (vrlo uspešno) predstavljena srpska turistička ponuda. Lokalne srpske turističke organizacije, u okviru svoje ponude, vrlo su lepo predstavile i vinarije sa svojih područja. Kao i turističke organizacije zemalja iz okruženja. Zato je, nažalost, okrenuta nekim drugim segmentima turističke ponude, opasno omanula Turistička organizacija Srbije, potpunim odsustvom publikacija posvećenih vinskom turizmu. Ako mogu da dam  jednu dobronamernu primedbu, ja bih predstavljanje i degustaciju vina organizovao regionalno (prvi koraci već su urađeni), a onda sve, na licu mesta, potkrepio i vinskim turističkim materijalom.

Pa dok probate neko vino, možete da bacite pogled i na vinograd i vinariju, gde se ono rodilo. Zvuči logično, zar ne? Zar je to tako teško?

Ono što je potpuno neverovatno je da se niti jednoj turističkoj agenciji, dok su se njeni predstavnici probijali kroz gužvu u hali 2b i videli sve  te ljude koji zadovoljno ispijaju vina, nije „upalila sijalica“, pa da u svoje ponude uvedu i posete srpskim i vinarijama u okruženju. Na prste jedne ruke, mogu se nabrojati agencije koje se bave vinskim turizmom. Lakše je baviti se proverenom „resavskom školom“. Zato nam treba jedna hrabra do probije led i profitira.

A kada se malo osvrnemo i zaključimo da ima sve više ljubitelja vina, ne bi me začudilo ni da mečka, kada se pridigne na Sretenje, ne mlati se više sa senkom, nego uzme slobodan dan i zapuca ka Beogradskom sajmu. I dok završavam ovu kraću reportažu, između dva srka jednog od vina kupljenoh na Sajmu, veselo pevušim poznati vinski šlagerčić:

„Dajte nam vina,

Vino nek’ se toči...“

I prođe tako i ovaj četvorodnevni vinski maraton, a tamo već neko drugi vinske čaše glanca i radoznalo merka vinare, ali i nas „vinske mušice“. Sa srećom mu bilo!

Vinar, peharnik i muzičar Stojanović u Teatroteci

Proleće se budilo mnogo sporije nego što smo želeli. Večeri  su još bile prilično sveže da bi bile ugodne. Zato smo skrovište od večernje studeni pronašli u udobrnom prostoru restorana „Teatroteka“ u Gospodar Jovanovoj ulici, odmah pored pozorišnog i Vukovog i Dositejevog muzeja. Naš prijatelj, vinar, somelijer i muzičar IvIca Stojanović je već bio tamo. Nasmejan kao i uvek, već je nazdravljao sa nekim poznatim nam i dragim ljudima.
 

Pored druženja uz neke lepe note, na programu smo imali i moju omiljenu delatnost slaganje hrane, vina i muzike.  Jedino ostaje žal što nije bilo više gostiju, jer kada je tu Ivica nešto i naučite o vinu,  a uživate u lepim stihovima i predivnoj muzici. A tek vino i hrana!

Vinica Stojanović  nalazi se u Slankamenačkim vinogradims, u ravnom Sremu, a  udaljena je 55 kilometara od Beograda. Ove godine nam sprema nova iznenađenja u vidu vina od autohtonih sorti. Budite spremni da se oduševite!

Vlasnik vinarije Ivica Stojanović uz gitaru i Saša Smiljković uz harmoniku, pevali su, recitovali i kazivali nam o vinu i ljubavi. Pa sam čemu od svega toga čulnog dati prioritet, a ne ogrešiti se...

Druženje smo započeli uz belo vino `Bisernicu“ Stojanović 2013 (kupažu sovinjona, šardonea i tamjanike) uz rolnice od kozijeg sira sa pršutom i grilovanim tikvicama u belom sosu od aromatičnog bilja. Tu nam je Ivica skrenuo pažnju da je u pesmama belo vino zanemareno u korist crvenog;

 

Nastavili smo uz zajapurenu „Sremicu“ Stojanović 2013 (lepršavi roze od muskat hamburga, slankamenke i kaberne sovinjona) uz pileći file u vinu sa crvenim sosom od šumskih jagoda;

Sledilo je crveno vino „Peharnik` iz 2012. godine (moćna kupaža kaberne sovinjona, merloa i širaza) koje je osvojilo pregršt medalja i povelju "Šampion kvaliteta" na trećem međunarodnom sajmu vina `ŽUPA 2014`. Uz „Peharnik“ probali smo juneći ramstek u sosu od vrganja.  Tu smo isprobali onu drugu varijantu slaganja hrane i vina – da se suprotnosti privlače.

Ovo vino je ime dobilo po  dvorskoj  titulu u srednjovekovnoj Srbiji,  a danas peharnike nazivamo somelijerima (ili obrnuto). Na dvoru Nemanjića peharnik je uveden po uzoru na vizantijski dvorski ceremonijal. Naime vizantijskog cara su, tokom svečanih obeda, posluživali domestik i domestik stolnik (titula znatno viša od peharnika).

Stefana Uroša je tako, do svoje smrti (1362. godine), posluživao enohijer Dabiživ. Po tumačenju Stojana Novakovića  enohijer je podrumar ili pivarnik, a prema Konstantinu Jirečeku to je, upravo, carski peharnik. Proširena intitulacija enohijera Dabiživa nalazi se na natpisu u manastiru Treskavica, kod Prilepa, gde se on označava kao enohijer svih srpskih zemalja, grčke i pomorske. Ukoliko se, u slučaju enohijera Dabiživa zapravo radi o Dabriživu Čihoriću, onda je ovaj vlastelin u doba kraljevstva nosio srpsku, a u doba carstva vizantijsku titulu.

Sa domaćim i stranim zvanjem javlja se Pribac Hrebeljanović, otac kneza Lazara Hrebeljanovića. On je zapamćen kao logotet, sluga i veliki sluga, a u jednom dokumentu se oslovljava titulom peharnika.

Nemanjićki dvor bio je uzor oblasnim vladarima. Peharnik Radihna bio je vlastelin despota Jovana Dragaša.

A konac delo krasi, a obrok desert, čokoladni kolač uz poznati sremski vinski delkates, desertno vino Bermet Stojanović 2012. I tako reč po reč, vreme proteče brzinom svetlosti.

A kako to već biva na ovakvim vinskim druženjima, kada je Ivica odložio gitaru, Savin iz SS-mar vinarije izneo je na sto svoja vina. Doneo ih je svom kolegi, a kolega Ivica nije bio cicija pa je predivnu Frankovku podelio sa nama.

Vinska igraonica sa Vladanom Nikolićem

Prijatno veče 19. januara ove godine, zahvaljujući Gordanu Gorunoviću,  imali smo izuzetnu čast da se u „Riznici vina“ družimo sa legendom srpskog vinarstva Vladanom Nikolićem.

Za one koji ne znaju (ako ih ima) to je čovek koji je, uz Božu Aleksandrovića, Vinariju Aleksandrović pozicionirao na mesto koje danas zauzima.

Znači, u sam vrh srpskog vinarstva.

Koji je stvorio neka od najboljih srpskih vina uključujući i one sa mehurićima.

Veče smo proveli u zanimljivom razgovoru, degustaciji najboljih srpskih vina (opredelili smo se za crvena), priči o tome gde se danas nalazi srpsko vinarstvo, gde grešimo, a gde napredujemo, da li se u oceni kvaliteta vina treba povesti trendi zahtevima, koji se diktiraju, ili treba ustanoviti neke stalne parametre kvaliteta.

I, naravno, kad je takav stručnjak sa vama, ne pravite se važni, već  slušate, pamtite i skidate kapu u znak poštovanja.

 Svaka čast, majstore! Bilo je zanimljivo i poučno!

Degustacija manastirskog vina "Tvrdoš" u "Amfori"

Tajna manastirskog vina

Jednog vetrovitog, novembarskog petka, 14. novembra, na ljubazni poziv menadžera Splav restorana "Amfora" prisustovali smo slaganju Tvrdoš vina i hrane. 

 

Tako smo bar, uz vino, otputovali smo do sunčanog Trebinja, I  tamo nam se, sa desne strane, uz Trebišnjicu, ukazao  jedan od najstarijih manastira u Bosni i Hercegovini, manastir Tvrdoš. Ovaj manastir je, rušen i obnavljan mnogo puta u svojoj istoriji dugoj šesnaest vekova. Prema narodnom predanju zapisanom u XVII  veku manastir Tvrdoš su podigli vizantijski car Konstantin i njegova majka carica Jelena u IV veku.

Ambijent je prijatan, svetla su diskretna, negde na sredini lokala je simpatično drvo od popijenih boca vina, koje nagoveštava hedonistički doživljaj. Sam položaj na reci je posebna prednost. 

Publika nije bila vinska, što nagoveštava da će naš tim još bibi uvećan. Usluga je brza i diskretna. Jedina početna zamerka je na čašama koje nose oznake nekih drugih vinarija.

Kao vino dobrodošlice poslužen je roze Ruj. Pijuckamo vino i saznajemo da su ostaci prvobitne crkve, na kojim je izgrađen današnji manastir, otkriveni prilikom arheoloških iskopavanja. Tada su pronađeni  i ostaci dveju vizantijskih grobnica. Jedna od njih je konzervirana i izložena ispod staklenog poda. Manastir je prvi put stradao u velikoj najezdi Avara, koji su pustošili Dalmaciju u VI veku, da bi ga kasnije obnovio kralj Milutin. Veliko oštećenje manastir je pretrpeo 1667. godine, kada je snažni zemljotres zadesio Dubrovnik i Ston. Manastir je tada obnovio Sveti Vasilije, mitropolit hercegovački i čudotvorac  tvrdoški i ostroški.

Sledila je Žilavka uz rolnice od bifteka sa sososm od semena bundeve i šumskog voća. Uz vino kao vremeplovom odlazimo u XVII vek, na sam njegov kraj, baš u vreme kada se razbuktao rat između Osmanskog carstva i Mletačke republike. Bogata manastirska riznica je tada prebačena u Herceg Novi. To se pokazalo kao mudro, pošto Mlečani 1694. godine manastir dižu u vazduh, kako bi sprečili  da Turcima padne u ruke i  da se u njemu utvrde.

Manastir danas ima arhitektonski oblik, kakav je imao u vreme kralja Milutina. Raspored stubova je takav da kupola ima elipsasti oblik kao manastir Gradac u Srbiji, koji je podigla Jelena Anžujska, majka kralja Milutina i Dragutina.

Monasi manastira Tvrdoš obnovili su  pre petnaestak godina priču o manastirskom vinarstvu. Preuzeli su brigu nad vinovom lozom u Trebinjskom polju, gdje su stari zasadi Vranca smešteni na 70 hektara površine i podigli čak 60 hektara mladih vinograda u Popovom polju.

Danas manastir ima dva podruma. U starom kamenom podrumu u stoletnim hrastovim bačvama sazrieva Vranac, a samo desetak metara dalje, uz samu Trebišnjicu, ukopan je novi podrum opremljen najsevremenijom tehnologijom,  ali savršeno uklopljen u postojeći kompleks. Podrumi manastira Tvrdoš njeguju tradicije monaškog vinogradarstva, proizvodeći vina od autohtonih i internacionalnih sorti u podrumu iz XV veka:  Žilavku, Vranac, Šardone, Kaberne Suvinjon… koje proizvode kombinovanjem drevnih i najsavremenijih tehnologija.


Ovaj mukotrpan posao urodio je plodom te su se manastirska vina, u Njujorku, na međunarodnom festivalu vina i hrane New Paltz Wine & Food Festival u organizaciji International Wine Masters NY, dobila potvrdu za vrhunski kvalitet vina, osvojivši brojne nagrade.

No vreme je da se vratimo slaganju vina i hrane. Kao treće vino posluženo je Izba-merlo uz grilovani losos sa sosom od kozica.

Ako možemo da primetimo, bilo bi mnogo bolje da su prva dva ganga zamenili mesta jer bi Žilavka sjajno podcrtala puterastu strukturu i slast grilovanog povrća koji su posluženi uz grilovani losos, a hrskavost rolnica i sočnost bifteka bi se sjajno sparili s merlom Izba.

Sledilo je još jedno gastronomsko zadovoljstvo Kaberne sovinjon uz svinjsi file punjen sirom, pršutom sa sosom od slanine, paprike i pečuraka.

I na kraju nazdravili smo uz Vranac i file minjoj sa začinskim biljem i penom od sira.

Sastav Belkanto proveo nas je muzički skoro kroz celu Evropu, od Rusije, Srbije, preko Italije do sunčane Španije i glamurozne Francuske. Pevačica Katarina Jovanović zadivila nas je svojim glasovnim bravurama. Da je publika bila aktivnija, poput par devojaka koje su zaigrale, ugođaj bi bio još lepši. I dok smo odlazili u zemunsku noć, bend nas je ispratio pesmom panonskog mornara:

"Dajte mi vina, vino nek se toči

Dok traju dani, a narocito noći"

Toplički vinogradi - Gojinovci, Prokuplje

Mitrovdan u topličkom, vinskom, letećem tanjuru

Kaberne Topličkih vinograda probali smo letos i bili prijatno iznenađeni. Bilo je to vino koje je imalo neosporan potencijal. 

"Zašto mi ne znamo za ovu vinariju?", zapitali smo se.  

I tako, prošlo je neko vreme, svašta se izdogađalo, na najvažnije pozvani smo na otvaranje Topličke vinarije.

“Putevima Gvozdenog puka, kroz Tribus Viladolazi se do Epigenie, mesta gde se rađa Prokupac…”

između ostalog pisalo je u pozivnici. Ceo događaj je obećavao. Najavljen je i  organizovani dolazak velikog broja zvanica iz Beograda, Novog Sada i drugih gradova Srbije, njih oko 1200. Kako će prihvatiti tako veliki broj posetilaca, kako ih provesti kroz vinariju i ugostiti, za nas je bila enigma, čiji smo rasplet željno iščekivali Sve je mirisalo na jednu veliku, vinsku žurku. U mestu gde je Prokupac i rođen!

 

S puno uzbuđenja, okupili smo se u miholjsko,subotnje jutro 8. novembra 2014, godine. I krenuli put Prokuplja, u selo Gojinovce. I nismo se razočarali, naprotiv!

Miomir Kovačević i njegov brat Dragan otpočelisu 2009. godine da materijalizuju svoj davnašnji san. Da u svom rodnom kraju, podignu veličanstvenu vinariju, od novca zarađenog dugogodišnjim radom u inostranstvu. Uloženo je, neosporno, mnogo novca, ali i ljubavi to se jednostavno vidi već na prvi pogled. Poduhvat vredan divljenja, kada pogledate moderno zdanjevinarije koje izgleda kao leteći tanjir prizemljen u blizini vinograda. Nećete ovde videti nikakve pokretne trake, sav transport gozdova i vina obavlja se slobodnim padom. Vinarija je zaposlila oko 350 radnika, komšija koji žive u podnožju Kopaonika, u jednoj od najnerazvijenijih oblasti u Srbiji.

I kada smo posle posluženja dobrodošlice u maloj vinariji (tri hiljade kvadrata!); hleba i solli, kafe i ratluka, krenuli u prijatnu šetnju kroz vinograd, praznički odeven u predivne jesenje tonove, stigli smo pred modernu kameno-staklenu  zdanje, koje se urezala u brdo u svom zaleđu.

Nova vnarija je po površini triput veća od male vinarij, od koje smo otpočeli obilazak Topličke vinarije. Nakon nastupa folklornog asambla, obišli smo novu vinariju, između velikog lifta i stepenica, izabrali smo stepenice.

Spuštajući se niz spiralno stepenište,neminovno se nametala asocijacija  na vatikanse. Pa, da, i ovde smo se nalazili u hramu, prvom vinskom hramu. A iz kružnog otvora, na kupoli vinarije, kao da je Bog pružao prst da blagosilja trud timočkih vinara.

Vinogradi se prostiru na oko osamdeset hektara s tendencijom širenja. U okviru kompleksa gazdinstva nalazi se i lovište. Sama vinarija impozatna, savremena, prostire se na osam hiljada kvadratnih metara, na pet etaža Na jednoj od etaža bili smo ugošćeni ukusnom hranom i mogli smo da degustiramo vina. Organizovan je i zanimljiv program. 

Upoznavanje publike sa vinarijom, gostovanje Ivana Ivanovića i novosadskog asambla "Frajle". Predivno vreme izmamilo je na terasu deo gostiju, na prostranu terasu, s koje puca predivan pogled na idilični pejzaž okolša. Mesto, kao stvoreno za svakog istinskog hedonistu. U planu je i izgradnja hotela za smeštaj posetilaca koji bi duže da uživaju u ovom vinskom raju.

 Toplički vinogradi, su ovom prilikom, pred vinsku publiku izašli s tri etikete; šardoneom, rozeom od prokupca i prokupcem. Vina nose ime “Epigenija", a kum je čuveni srpski naučnik Jovan Cvijić, po jedinstvenom prirodno fenomenom, da se reka Tolica, na ovom mestu, teče uzvodno i po tome je jedinstvena u Evopi. Uzgaja se još i game, merlo, burgundac i sovinjon,tako da možemo očekivati još dosta prijatnih iznenađenja iz ove vinarije. Vino se čuva u inoksu i drvenim bačvama od francuske i srpske hrastovine.(kitnjaka). Da  su u ovaj posao vlasnici ušli potpuno svesni svih problema, ali i sa vizijom, govori i činjenica da su braća Kovačević geografsko poreklo svojih zasada zaštitili.

„Našu vinariju do sada su obišli mnogi proizvođači vina iz evropskih zemalja, a i iz Čilea, i bili su oduševljeni bukeom, bojom i ukusom vina proizvedenog od prokupca, jedinstvene sorte grožđa koja se proizvodi samo kod nas“,  s ponosom ističe gospodin Dragan Kovačević i dodaje: „Proizvodićemo ga po tradicionalnoj staroj tehnologiji, čak ćemo ga i čuvati onako kako je čuvan pre mnogo vekova u drvenim hrastovim buradima." 

 A kakvi su utisci posetilaca ovog perfektno orgnizovanog vinskog dešavanja, kakva su Srbiji preko potrebna u cilju popularisanja vinske kulure, najboje govori komentar jednog zadovoljog gosta koji je prokupac Topličke vinarije ovako opisao:

“ide dva kruga oko srca pa u stomak!”

A svi koji su ovaj dan iskoristili za posetu Topličkim vinarijama vratili su se veseli, zadovoljni i puni utisaka. Pevajući...

Нови Божоле је у граду! (Le Beaujolais Nouveau est arrivé!)

 Нови божоле (Beaujolais nouveau) је врло младо црвено вино, које се производи у француској области Божоле од црног грожђа сорте гаме, и пушта у продају одмах након ферментисања. Нови божоле је најпопуларније међу раним винима (vin de primeur), која се праве од јесење бербе и продају пре пролећа (знатно брже но што би било могуће уобичајеним ферментисањем). Треба га разликовати од божоле-вилаж, кри-божоле и других сложених и скупих вина из ове области која се протеже од Лиона до доње Бургундије.

Нови божоле се производи карбонским натапањем, и потом пастеризацијом. За разлику од уобичајеног поступка у којем се зрна грожђа мељу како би се сок и пулпа ослободили из опне, овде највећи део сока ферментише док је још унутар зрна, мада зрна на дну бачве попуштају под тежином осталих и пролазе уобичајено врење. Резултат је вино које је лаганог, воћног и реског укуса и врло мало танина, које се брзо пије, и без сложене структуре коју остала вина добијају старењем. Нови божоле се може пити већ шест недеља након бербе.

Како је прописано и законом, тачно у поноћ трећег четвртка у новембру сваке године, нови божоле се званично пушта у продају и почиње трка како би се вино што пре испоручило широм света. Млада вина нове бербе очекују се у слављеничкој атмосфери са нестрпљењем широм Француске и другде у свету. Прво у бистроима у Лиону, па потом широм Француске по крчмама, винотекама, ресторанима, па у француским амбасадама по свету, ниче натпис Le Beaujolais Nouveau est arrivé! (Нови божоле је стигао!), а велика бурад неретко заврше и на тротоару са све мезетом и грицкалицама, док љубитељи испробавају мирис, укус, боју, квалитет, буке, распитују се одакле је, пореде са осталима и са ранијим бербама, у недоглед расправљају и славе.

Најпосебнија велика прослава је у самом Божоу, средишту области Божоле, чије име вино носи. У сатима пред годишње отварање у поноћ тамо се одржавају Sarmentelles, чије се име односи на гране винове лозе (sarments), које се у великим сноповима церемонијално пале као омаж труду виноградара. Испијају се претходне бербе, а затим се тачно у поноћ дословно пробијају огромне бачве, правећи потоке вина за жедне слављенике.

А широм света, питање је престижа ко ће први својим муштеријама понудити нову бербу: тако је нови божоле превожен мотоциклима, балонима, камионима, хеликоптерима, слоновима, рикшама.

Нови божоле не трпи стајање и треба га попити, најбоље уз јело, до неколико месеци након производње (по локланом француском обичају до Божића). Млади божоле, који је црвено вино ваљда најближе белом, треба служити благо расхлађен, око 13C, како би до изражаја дошао воћни карактер. Пунији божоле, пак, је најбољи на око 17C.

За винаре, економска предност продаје вина пре краја године је значајна, мада оно може бити драстично различитог квалитета. Сваке године се произведе преко 450.000 хектолитара новог божолеа, што представља трећину укупне производње вина ове области. Око пола те количине се извезе, један део чак до Азије; далеко највећи део производи негосијант Жорж Дибеф, неспорни краљ Божолеа, који своје боце вина испоручује са препознатљивим шареним "цветним" налепницама. Међу другим познатијим произвођачима су Домен Ивон Метра, Жан-Пол Тевене, Луј Жадо. Нови божоле је вино ниске цене, ниског квалитета и од никаквог интереса за енологе, некада пре свега намењено кочијашима, које је сам Дибеф, првобитно као шалу и маркетиншки трик, успео да од локалног феномена Божолеа и Лиона подигне на ниво националне прославе. Његова воћна арома мења се од године до године, неки кажу зависно од бербе и врења, неки пак више од арома које му се додају приликом прављења.

Нема контроверзнијег вина од новог божолеа. Учени љубитељи, сакупљачи вина, сомелијеи са презиром причају о челичним и цементним бачвама у којима оно сазрева, о популистичкој трци по америчким винотекама ко ће купити гајбу "авионског нувоа" а ко сачекати "бродски" (око $2 јефтинија боца, недељу дана касније), о "антифриз вину". Остали уживају!

Године 1938, уведена су прва правила која су одређивала и ограничавала где се, кад и како ово младо, "брзо вино" могло точити. Њих је 1951. изменио Еснаф винара Божолеа (Union Interprofessional des Vins de Beaujolais—UIVB) и нови божоле је званично признат. Датум пуштања у продају је 1985. године са 15. новембра измењен на трећи четвртак у новембру и тако везан за викенд.

Тржишни успех новог божолеа довео је до развоја нових primeur вина, прво у другим областима Француске а касније и код других поризвођача вина, на пример у Италији (vino novello). У Сједињеним државама, нови божоле се типично може наћи на празничним трпезама за Дан захвалности, саветодавци за бонтон га препоручују као ”идеалан поклон за домаћицу”, а било је и предмет (2005) рекламне кампање License to Chill вредне 5 милиона долара усмерене ка млађој урбаној популацији, којом се представља као "непретенциозно" и "кул".