I bi Beowine

Februar, pored toga što je najkraći mesec je i mesec ljubavi i vina. Kao koleterne žrtve, tih Amorovih nesrećnih strelica nastupa združeni hor mačora, koji u ovom mesecu doživljavaju svojevrsnu transformaciju (goru od Kafkine). Po celu noć, kao omađijani, bukvalno paralisani, stoje po beogradskim budžacima i malobrojnim preostalim krovovima beogradskih šupa, opsesivno gledaju u daljinu i majuču jezivim tonalitetom nalik na dečiji plač.

Ove godine Sajam turizma kao krovna manifestacija koja je pod svoje skute prihvatila Sajam vina-Beowine, Sajam suvenira i Sajam hotelsko- ugostiteljske opreme HORECA imao je veliku podršku svih nivoa izvršne vlasti. Da li će od toga biti nekog ’leba ostaje da vidimo, ali dobija se utisak da su i Bus-plus i komunalni inkvizitori dali svoj blagoslov ovim manifestacijama, opraštajući jereticima-grešnicima grehove njihove koji ištu da se vozikaju za dž. Kako god, ima u tome i neke koristi jerbo:

„Onaj koji vino pije za volanom mesto mu nije,

A ko kola vozi nek’ se ne raduje vinovoj lozi!“

I tako, ka sajmu slivale su se kolone, između ostalih, vinskih mačora i mačkica. I mačkica. Po podacima organizatora tokom ovih četvorodnevnih manifestacija sajamskim halama je protutnjalo 70 hiljada ljudi i oko 5 hiljada posetilaca iz inostranstva.

Pa da vidimo šta su oni koji su stigli pred kapije Beogradskog sajma mogli da očekuju. Po ceni dnevne karte od trista dinži mogli su da otputuju, da vide gde će na izlet i nešto čalabrcnu, da se ogrebu za besplatni sladoled i limunadu, kafu ili čaj, da probaju neka sjajna vina. Ovo je skup sajamskih manifestacija na kojima „dobijete najviše za vaš novac“. Neka mi ne zamere ljubitelji knjiga, ali ovde putujete, degustiraju vina i ukusni zalogaji, zabavlja se i duhovno uzdiže upoznajući druge zemlje i drugačije običaje. Pa malo li je? Ako jeste, onda doviđenja!

Mnogi se možda pitaju koji su to razlozi da postoje tolika vinska dešavanja? Odgovor je jasan i nedvosmislen. Ište narod zabavu, pre svega! Sve je manje porodičnih okupljanja, druženja, sve manje radosnih trenutaka u ovim našim svakodnevnim ovozemaljskim životima. A i vojsku su ukinuli, pa nema famoznih ispraćaja. O tome da su kultne kafane, humanitarne ustanove za mentalno zdravlje, kulturu, sastavljanje reprezentacija, smenjivanje vlada, ugovaranje poslova i muvanje, kao i razgovor u najširem smislu te reči isparile u tranzicionim maglama ne treba ni trošiti reči. Blowin' in the Wind. Pa šta onda ima loše, ako su ljudi našli alternativu, narodski rečeno snašli se i to još uz njegovo veličanstvo vino!

Ako je u vinu istina, oko njega ima svega i svačega. I lepog vinskog druženja, novih prijateljstava, ljudi bogatih duhom, sjajnih vinara i njihovih veličanstvenih vina, koje vam daju na „izvol’te“, ali negde ispod površine, nažalost ima i dosta laži, arogancije i sujete. Ikonografija je prepoznatljiva, ali teško je izmisliti rupu na saksiji za ljubičice! To bi bilo kao da pitate što je kad gledate tenis sve isto: i teren i dva igrača u dresovima s reketima u rukama, mrcvare malecku zelenkastu lopticu preko mrežice, uz poštovanje nekih, unapred definisanih pravila. Vino se demokratizovalo i ne treba da vas čudi, ako na ovim manifestacijama susretnete čitavu galeriju likova, otprilike od Dare Bubamare do Vladimira Pavićevića. Bio sam nemi svedok, na jednom glamuroznom vinskom skupu, kada je jedan „uvaženi“ estradni novinar (koji na jednoj televiziji vodi dve emisije) u već pripremljeni ceger gurao boce vina.

„Da nešto probate?“, nudi ga, uslužno, vinar.
„Ne, hvala, poneću!“ , odgovara profesionalni prodavač magle.

Naravno da mu ni na pamet nije padalo da plati. No, tih protuva ne možemo da se kurtališemo ni u svakodnevnom životu, pa ćemo morati da ih istrpimo (ignorišemo) i na Bahusovim balovima.

I ako su interesi proizvođača (u daljem tekstu vinara) i krajnjih korisnika (nadalje vinopije) jasni; prvih da svoje vino, mukotrpno stvarano prodaju i opstanu na nemilosrdnom tržištu i vinopija da prođu što jeftinije, popiju kvalitenije ili čak i malo više, dolazimo do nadgradnje i posrednika u ovoj razmeni dobara – a to su trgovine, specijalozovane vinoteke i predmet našeg promišljanja organizatori vinskih manifestacija.

I sam sam učestvovao u organizaciji jednog ovakvog vinskog dešavanja i znam koliko je teško, ali i lepo to raditi. I mislim da nije lepo stajati na žulj ljudima koji su uložili izvesni trud. U Srbiji, a i u regionu ima pregršt vinskih dešavanja; sajamskih, glamuroznih, urbanih, ruralnih, na snegu, na moru, open-air, još samo fali da vinari zaređaju po kućama i vrše vinske degustacije za radoznali komšiluk. Kome se neka manifestacija ne sviđa, „ko ga tero“, neće dobiti neopravdani izostanak. Živimo u vreme kad je sve na tržištu, svaka roba ima svog kupca i svaki kupac ima pravo da kaže hoću-neću. A ja koliko vidim svi moji vinski prijatelji posećuju sve manifestacije. Znači, ono što im se ne sviđa, mogu da otrpe. Ili su mazohisti pa dolaza da se muče. Hmmmm...

Uz vino ne idu  teške i oštre reči, tu ja uvek povučem ručnu. Moje namere u ovoj opservaciji je da zasmejem i ukažem, nikako da ismejem i nipošto nekog (nešto) izvrgnem ruglu. Skloni smo da snažno sudimo i drakonski osudimo, a blagi smo i nepripremljeni da se lično preispitamo. U te, neprimerene, reči ubrajam i ono, kad se neki vinopija „zanese“ i neko vino krsti „krš-vino“. Alo, rođače, da li si bar delimično svestan koliko je truda, koliko napora uloženo, znaš li da je taj posao rešavanje jednačine sa bezbroj nepoznatih. Misliš li, zaista, da i sam vinar ne zna da nije dosegao zvezde. Ali, šta je tu je, i to vino treba da se proda, da bi dalo seme za neko naredno vrhunsko vino. Na svu sreću, nikada nećete čuti vinara da kudi vino svog kolege, čak iako su u svađi!

Kao i u svemu, važna je forma, ali mnogo više suština. Dobar organizator vinske manifestacije trebao bi da poseduje sinergiju strasti, poslovne i organizacione sposobnosti, elementarno poštenje i napredno poznavanje marketinških caka. Onda treba da definiše svojevrsni „biznis plan“, koji bi odobrila svaka banka. U njemu treba da budu definisani ciljevi-šta se hoće postići, kako i sa čim, ko je ciljna grupa i kakvi su sve oblici priblizavanja vina i onima koji nemaju pojma o njemu. Oni su najvažniji i vinarima i organizatorima vinskih fešti. Mi koji se podrazumevamo i tako dolazimo, privučeni tim raskošnim vinskim švedskim stolom. Ciljna publika su čak i oni „koji su svratili na piće“. Možda dožive prosvećenje. Jer, vino je zavodljiva vila opojnog tela, kojoj je teško odoleti. Sve započinje u holivudskom sjaju poliranih vinskih čaša i boca vina postrojenih poput izvežbane paradne vojske, a kako vreme odmiče, osmesi se šire, smeh postaje glasniji, hod lepršaviji, lebdite na pufnastim vinskim oblacima...

No vratimo se tek održanom Sajmu vina – Beowine. Kao suorganizatori pojavili su se Udruženje vinara i vinogradara Srbije – VIVIS i privredno društvo „Srpsko vino“. Prvo da se osvrnemo na ono dobro. Vinari su nastupili, čini se, nikad organizovanije, pa smo tako  imali mogućnost da probamo vina iz Srpske, Hrvatske (Vina Croatia – Vina Mosaica-možete pratiti o njima zanimljive reportaže na televiziji N1), sa Kosova i Metohije, iz Lazarevca.

Udruženi vinari Šumadije delovali su poput dobro uigrane reprezentacije, a i Fruškogorci su nastupili u skoro najjačem sastavu. Nova vinarija Toplički vinogradi, svojim vinima i raskošnim štandom privlačila je pažnju mnogobrojne publike. Da nastavimo sa fudbalskim rečnikom, na teren je istrčala i momčad vinarije Iniesta, čiji je vlasnik porodica Andresa Inieste, čuvenog fudbalera Barse.

Našlo se tu i par novih dragulja, novih vinarija, što je za svakog iskrenog vinoljupca poslastica "par ekselans". Iza štandova osmehivali su nam se i već poznati i dragi vinski lavovi i lavice, ali i vinarije koje pokušavaju da opstanu i vrate staru slavu. Ima dosta indicija da su takve namere utemeljene u realnosti. Još par simpatičnih vinarija iz regiona i uglednih distributera nekih prestižnih vina. Na Sajmu su mesto pronašli i par renomiranih proizvođača delikatesa, meza, bez kojih se i ne može zamisliti normalna konzumacija vina. Štandovi su bili dovoljno veliki za poslovne sastanke, dogovore i ugovaranje poslova, što obično u ovakvim manifestacijama nije slučaj.

No, primetno je bilo odsustvo vodećih vinarija iz Župe, Negotina, Smedereva i Jagodine. Ono što svakog organizatora vinskih svetkovina treba da uteši, u slučaju izostanka vinara na koje su „tipovali“  je neoboriva činjenica da većina posetilaca i ne primeti ko na kom sajmu nedostaje. Ako i primeti, brzo to zaboravi. Imaju pametnijeg posla!

Ono što Beowinea najviše služi na čast je prateći (vrlo profesionalni) program; raspravljalo se tu o pravcima razvoja vinarstva,  obrađivane su teme vezane za geografsko poreklo i oznake proizvođača, predstavljane turističke ponude i posete vinarije (vinski turizam) u sastavu te ponude, najavljeni neki vinski festivali, razmenjivana su iskustva, uručene nagrade pobednicima takmičenja „Beowine Challnege Cup“, održan vrlo posećen Master Class – Sauvignon Blanc, koji su vodio trojac vinskih ikona Srbije:

•        Mija Radovanović, enolog, Podrum Radovanović,
•        Vladan Nikolić, enolog, Vinarija Aleksandrović,
•        Dr. Slobodan Jović, profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.

Što se famoznog ocenjivanja tiče, tu sam vrlo obazriv u ocenama. Ne plediram da budem sudija, svestan sam da nisam toliko dovoljo stručan, da nemam formalno vinsko znanje, što nadoknađujem zavidnom vinskom kilometražom (hektolitražom). Jasno da su određena pravila (kao i u tenisu sa početka teksta) jasna, no ipak kako probrati po sortama, kupažama, stilovima... I ono što se uvek zaboravlja. Ukus vina zavisi i od vašeg trenutnog raspoloženja i društva naravno. I najbolje vino je gorko kad vam nisu „sve koze na broju“. Saslušam ja sve te ocene, kao neke preporuke „za probati“, uzmem ih ozbiljno ako dolaze od ljudi koje cenim, sa nekima se složim, a neke odbacim. Nekad je to kao u pozorišnoj predstavi „Art“ ubeđuju vas da u tome što gledate (probate) ima nečeg što vi ne možete da otkrijete (prepoznate). Najbolje je, ipak, ono vino koje vam najviše prija i koje vam se najviše dopada. To vam je kao i sa ženama, za ovoliko godina koliko imam, nisam utvrdio da li više volim zavodljive plave, fatalne crnke ili ipak riđe. 

Vratimo se nekim, čisto tehničkim pitanjima. Vinske čaše se na ovom Sajmu kupuju, a ne iznajmljuju (kotizacija). Što je možda i opravdano, s obzirom na poziciju i okruženje Sajma. Čini se, da se išlo na iznajmljivanje čaša, da bi ih posetioci, svaki čas vraćali kad krenu na Sajam turizma ili Sajam suvenira i posle ih iznova iznajmljivali. Ovako, jedna muka i obaveza manje. Manja i gužva. Razumljivo. Onaj koji je hteo i bio obavešten, mogao je da dođe opremljen, mada mu se u tom slučaju može pripisati etiketa stipse. Pravi vinoljupci, na svojim regalima imaju  više vinskih čaša, nego što je pokojni maršal ustreljio divljači. Za one, razmaženije, tu su bile i simpatične vinske portiklice s logoom Beowinea.

Ono što meni pomalo smeta u slučaju Sajma je, upravo, ta njegova pozicija, ta njegova prolaznost. Kao da deli sudbinu grada i zemlje u kojoj se održava. Što bi se reklo smestio se na vetrometini puteva. Paradoksalno, ono što mogu biti prednosti ovog Sajma, istovremeno se mogu posmatrati i kao njegove mane. Naime, smešten je u suterenu hale 2 (2b). Ako potražim ono što je u tome dobro (uvek sam ovom skloniji) ovaj vinski lavirint, pruža vam mogućnost da umaknete nekom neželjenom poznaniku, zamlati, a istovremeno je i tester; u slučaju da počnete da gubite orjentaciju, vreme da napustite vinsku kuću Beowinea. Overdozirali ste se! Razradimo sada, dva scenarija, jedan optimistički, a drugi depresivniji.

1. Po prvom, bračni par dolazi na Sajam turizma uplaćuje „all inclusive“ aranžman i usput na Sajmu vina pazari karton svog omiljenog vina.
2. Zaljubljeni srednjoškolci na Sajmu suvenira biraju ulja za masažu, a na Sajmu vina ga sparuju s nekim pitkim penušavim vinom.
3. Ugledni ugostitelj, na Sajmu ugostiteljske opreme kupije neke kafanske sitnice i onda se seti, mogao bi da svrati na Sajam vina i malo osveži svoju vinsku kartu. 

To je bingo kombinacija.

E sad ona lošija:

1. Usplahireni muž, koga je žena poslala da uplati desetodnevni odmor u predsezoni na Halkidikiju nije pronašao željeni aranžman adekvatan svome buđelaru i isfrustriran dolazi na Sajam vina da se uteši.
2. Zatelebljeni tinejdžer hita na Sajam suvenira da svojoj devojci pokloni ručno pravljeni sapun od bademovog ulja sa aromom čokolade, kokosa ili lavande. Taman je izabrao i spremio se da plati, a stiže mu SMS, kojim ga ortak obaveštava da ga je njegova ljubav prevarila sa instruktorom skijanja na Kopaoniku. I naravno da će anesteziju za svoj ljubavni bol potražiti u zagrljaju Bahusovog napitka;
3. Vlasnik SUR-a hita da kupi pica-peć i aparat za kapućino, kad mu nepijavljena radnica javlja da su u njegov ugostiteljski objekat svratili nezvani gosti; ujedinjeni odredi žandarmerije, UPOK-a, sanitarne inspekcije i Poreske uprave. Zapečatili mu radnju, a on, zna se, kud-će-da-će na Sajam vina će.

Oni skloniji istraživačkom radu vina su mogli da pronađu i na Sajmu suvenira (zanimljiva vina od borovnica, kupina, malina, kao i Aleksova vina), kao i na samom Sajmu turizma, što po štandovima zemalja izlogača („hoćete li da probate malo naše vino?“), tako i u hali gde je (vrlo uspešno) predstavljena srpska turistička ponuda. Lokalne srpske turističke organizacije, u okviru svoje ponude, vrlo su lepo predstavile i vinarije sa svojih područja. Kao i turističke organizacije zemalja iz okruženja. Zato je, nažalost, okrenuta nekim drugim segmentima turističke ponude, opasno omanula Turistička organizacija Srbije, potpunim odsustvom publikacija posvećenih vinskom turizmu. Ako mogu da dam  jednu dobronamernu primedbu, ja bih predstavljanje i degustaciju vina organizovao regionalno (prvi koraci već su urađeni), a onda sve, na licu mesta, potkrepio i vinskim turističkim materijalom.

Pa dok probate neko vino, možete da bacite pogled i na vinograd i vinariju, gde se ono rodilo. Zvuči logično, zar ne? Zar je to tako teško?

Ono što je potpuno neverovatno je da se niti jednoj turističkoj agenciji, dok su se njeni predstavnici probijali kroz gužvu u hali 2b i videli sve  te ljude koji zadovoljno ispijaju vina, nije „upalila sijalica“, pa da u svoje ponude uvedu i posete srpskim i vinarijama u okruženju. Na prste jedne ruke, mogu se nabrojati agencije koje se bave vinskim turizmom. Lakše je baviti se proverenom „resavskom školom“. Zato nam treba jedna hrabra do probije led i profitira.

A kada se malo osvrnemo i zaključimo da ima sve više ljubitelja vina, ne bi me začudilo ni da mečka, kada se pridigne na Sretenje, ne mlati se više sa senkom, nego uzme slobodan dan i zapuca ka Beogradskom sajmu. I dok završavam ovu kraću reportažu, između dva srka jednog od vina kupljenoh na Sajmu, veselo pevušim poznati vinski šlagerčić:

„Dajte nam vina,

Vino nek’ se toči...“

I prođe tako i ovaj četvorodnevni vinski maraton, a tamo već neko drugi vinske čaše glanca i radoznalo merka vinare, ali i nas „vinske mušice“. Sa srećom mu bilo!