WineRain by WineStyle

April u Beogradu je, obično, neizrecivo lep. "Prolaze i vraćaju se s lastama sunčani i nasmejani dani. Opet je u mojoj duši proleće; da l' si devojka??? il'  žena???? sada ti????" Maratonci opet trče počasni krug, a kiša ih u stopu prati. 

Ništa od sunčanog proleća, bar ne danas. I dok poslednji zadihani maratonac utrčava u cilj, neki drugi sportisti se okupljaju. Zborno mesto – hotel  Zira.

Pravim mali vinski flashback u bližu prošlost i prisećam se poslednjeg festivala vina u organizaciji InVina. Što ga ukinuše, majku mu??? Koji se (gle čuda??) takođe, terminski poklapao sa održavanjem Beogradskog maratona. To je ona manifestacija gde neki ljudi trče svugde po gradu, a saobraćaj je u kolapsu. Upoznao sam, tada, neke zanimljive ljude, dogovorili smo se da se čujemo, a ni telefonske brojeve nismo razmenili. Takva su to bila vremena. Bežična komunikacija vinskog tipa. No, lakše je doći dva koraka do Novog groblja, nego u moćnu senku fatamorganskog faraonskog projekta „Belgrade on votr (sante!)“.

 

 

Dolazeći na još jedan vinski event, već sam u okolnim pekarama locirao poznata i draga lica. Vinske pripreme su uveliko započele, svojevrsno zagrevanje pred nove vinske pobede bilo je u toku.

Govorim, predpostavljam da ste naslutili o sedmom po redu Wine Style salonu vinu koji se, tradicionalno, u aprilu održava u hotelu Zira. Jedini vinski skup na koji se stiže liftom. Na ovaj događaj se ne zove. On je poluzatvorenog tipa. Na njega dolaze oni koji smatraju da su pozvani, poput odlazaka na rođendane i slave. A ko smatrate da vam je tu mestu vi dođete. I naravno, predhodno se najavite. Ove godine napravljen je izuzetak. Pušten je u prodaju ograničen broj ulaznica.

Još jedna lepa tradicija, stručna  konferencija dan pre salona vina je ove godine izostala. Zamenilo je predstavljanje knjige „Najbolje vinarije ex-yu“ u beogradskom Supersamiški. Nažalost, zbog obaveza, ovaj događaj sam morao da propustim. Knjiga je realizovana u formatu luksuzne monografije. Za stručne opise vina bio je zadužen poznati enolog Milorad Cilić. Pozdravljam pojavljivanje svake nove knjige koja se bavi vinskom kulturom, ali imam veliki problem sa naslovom. Asocira na propalu državnu zajednicu, na ruševinu, na nešto iz doba jure. Većina vinarija, da ne kažem skoro sve, iz ovog našeg strasnog regiona, nastale su i razvijale se u novim, suverenim državama i ni na koji način ne predstavljaju nasleđe one istorijski potrošene tvorevine. Moglo bi onda i Vinarije ex Rimskog carstva, Vinarije ex-Vizantije, Vinarije ex-K&K monarhije... Drugo, ali ne manje važno, ne gotovim ništa ex, od ex ljubavi, ex devojaka, ex žena do ex prijatelja, a kamoli ex država. Da je valjalo ne bi bilo ex. Bilo, potrošilo se, ne ponovilo se. RIP! Ne želimo da budemo poput onog luzera Kleptona, koji neprekidno cmizdri i balavi za onom Lajlom koja ga je ispalila. Krademo budućnost na uštrb prošlosti. Toliko o tome.

 

 

Organizatorima salona mogu samo da čestitam. Nemam šta da prigovorim, čak ni u afektu. Veliki hendikep je bilo kišno vreme, koje je ovom vinskom događalu amplutiralo najlepši prostor, prelepu i prostranu terasu sa pogledom. No, ušavši u salu, na drugom spratu ovog hotela, bio sam zatečen. Da li je moguće da se sala izmenila? Svašta mi je prolazilo kroz glavu....  Vreteo sam glavom levo-desno kao sumanut. Ili sam ja, svaki put... Sala se, poput neke silikonske lepotice, dičila, novim, imopzantnim volumenom.  Na sve strane pucao je pogled. Onda su me spustili na zemlju. Bila je to jedna od dobrih strana lošeg vremena, roletne su bile podignute.

 

A u sali kompletan vinski inventar u punom sastavu; vinari izlagači, vinari izviđači, vinski analitičari i eksperti, vinski event-majstori, vinoljupci i vinski stikeri. Poneki celebrity željan pobliciteta ili možda ipak čaše dobrog vina. I neki nesigurni novajlija, kojeg odmah prepoznate. Kada nekog od standardne vinske ekipe ne vidite, zabrinuto priupitate za njegovo ili njeno zdravlje. Iskusno i temeljno poput Googlovog Street Viewa skeniraje se  vinski štandovi u potrazi za inspiracijom i novitetima među preko trista iznetih vinskih uzoraka.

 

 

Što  se vinski izlagača tiče, na teren je istrčala standardna vinska reprezentacija iz Srbije i regiona. Uz par osveženja, kojima se uvek radujem. Po prvi put na jednom vinskom salonu, predstavio nam se Atelje vina Šapat, crnogorska vinarija Castel Savina, bili su tu i uvaženi vinski uvoznici (ADS Wine, Vinomond, Viva vino, Pampour bar) sa svojim draguljima iz Italije, Španije, Portugalije, Čilea... Za svako nepce ponešto! Nisam od onih koji lako sude, a još lakše presuđuju. Ja se stoga zadovoljim se time da probam nešto što mi se sviđa. A ovde je bilo dosta toga zavodljivog. Dapače! Dokle to prag tolerancije i čula opažanja dozvoljavaju. Ostatak nastavnog gradiva obradiću neki drugi put.

  

 

Dakle, da počnemo. Cilić, nasmejan i ljubazan kao i obično, poveo nas je na vinsko puutovanje kroz celu paletu svojih izloženih vina. Bio je to svojevrsan hedonistički događaj. Posetili smo i sveto srpsko trojstvo (Aleksandrović, Radovanović, Kovačević) i omiljenu, šarmantnu i energičnu žensku vinsku ekipu (Aleksić, Pusula), a nismo mimoišli ni fruškogorce (Mačkov podrum, Do kraja sveta, Trivanović). Boje Negotinske krajine uspešno je branio Matalj sa svojim trofejnim vinima, a sever Srbije predstavila je vinska sekcija u sastavu Vinarija Zvonko Bogdan i Selecta. Dopale su nam se, između ostalih i neke tipične bordovske kupaže kao i čista sira. Na jednom štandu, imali smo i posebnu čast, da nam vinsku čašu od crvenog vina, operu belim i to ne bilo kakvim vinom. Kako se, po pravilu i radi! Svaka čast!

 

 

Teatralnost potkrepljena odličnim vinima doneo nam je naš stari prijatelj iz Slovenije, Stojan Šćurek. Iz regiona tu su bili i Kozlović, Jokić, Mola i već pomenuta vinarija Castel Savina. Iz sunčane Hercegovine napojili su nas Vukoje i Tvrdoš, a makedonski dres nosile su sledeće vinarije: Tikveš, Stobi, Bovin i Chateau Kamnik. Po rečima organizatora, kada se to sabere dođe se do broja od pedesetak vinarija koji su svoje tečne plodove ponudili beogradskoj znatiželjnoj publici na uvid.

 

 

Ako me osećaj ne vara, a ne vara me, i pored ili baš zbog mnogobrojnih vinskih manifestacija srpska vinska scena je opet zapala u monotoniju. Nedostaje onog zezanja, one razdraganosti.... Nedostaje neki novitet, osveženje, fali sveža vinska krv. Prisutna je istrošensot koncepata i primetan zamor materijala. Hteli mi to ili ne, bilo nam drago ili ne, vinska scena u nas odražva sredinu u kojoj živimo. Winejour, vaš omiljeni, a prvi vinski nezavisni tabloid stoga vam donosi najnovije trač vesti:

• Kao posledica vinskog skupa u hotelu Zira stočni fond firme Zlatiborac je desetkovan. Pojedini posetioci vešto su degažirali mrske masline sa slasnih, mesnih zalogaja. Čaša vina ište čašu mrsa!
• Nakon što je probala srpska vina Sajli Majrus odlučila je da se zamonaši. U kratkom obraćanju samo je promrmljala:  „Sada sam sve probala! Zbogom, strasti, ja odlazim!“
• Sunđer Bob primećen je kako sasvim trezan napušta VII Wine Style salon vina.
• Šokantno: U centru Beograda primećeno sedmoro nasmejanih ljudi i tri zaljubljena para i jedan osrednji muzički talenat. Naši pouzdani izvori iz MUP-a imaju indicije da su se pomenute osobe vraćale sa vinskog skupa u Ziri. 

 

 

Da sumiramo. Kao što stara latinska poslovica tvrdi:

„Put do sreće vodi preko mora ispijenih vinskih amfora“ .

 

 

I ovaj put su izostali Smederevci i Župljani. Samo da im ne pređe u naviku! Nije bilo ni nekih vinarija koje se na mojoj vinskoj top listi odlično kotiraju. Neke druge su se, pak, pojavile samo ovde i onda godinu dana čekaš da se družiš. Pa se uželiš... Loše, kišno vreme svakako je uticalo na slabiju posećenost. Što možda nije ni loše. Moglo je lako svakom štandu da se priđe i proćaska, proba bez gužve svojstvene vozilima gradskog prevoza u vreme kada je komunalna policija na poštedi. No, šta da radimo sa regrutovanjem novih vinskih zaluđenika.

Što se toga tiče, meni je savest sasvim čista. Doveo sam svoje kolege. Čini se da su se učlanili u klub! Ostali smo duže nego što sam planirao. Ah, taj početnički entuzijazam!!!!

Škotski kilt na obalama Panonskog mora

Škoti su simpatičan narod, koji nosi kiltove (karirane suknje za jači pol), pije viski, svira gajde, cepa drva i kilavi sa otcepljenjem od Ujedinjenog kraljevstva. Koje bi se, da su oni malo odlučniji, logično, zvalo Razjedinjeno. Mnogi kažu da su slični nama Srbima. Ne znam da li je to za njih kompliment ili uvreda. Zlobnici, čak, tvrde da su Škoti i škrtice.

O škotskoj vinariji u Srbiji  (Mc C Wines) se vrlo malo zna. I Internet pruža vrlo šture informacije. Konspirativno, a samim tim inrigantno; da se sazna, da se otkrije. Zato smo sa pomešanim osećanjima dočekali najavu predstavljanje ove vinarije u Riznici vina.

Zašto? Pa, opet je vinski termin prebukiran, bez vidljivije potrebe! Posle šest sati vinskog maratona u Ziri, ’ajd’ prekoputa u Riznicu! Pa, imate li vi duše, vinski dušmani? No, bilo je poučno, načuli smo sledeće:

Vlasnici vinarije su Škot Don Makalok (Don McCulloch) i njegova supruga Novosađanka, Seka Nikolić. Vinarija je osnovana 2011, a sa proizvodnjom vina otpočela je 2013. godine. Makalok, Don Makalok ima biografiju dostojnu britanskog agenta sa numeracijom 007 i blanko dozvolom za smaknuća. Kada je okačio pištolj o klin, došao je u Srbiju i sa oduševljenjem utrčao u vinograd, a vinske cake „krao“ od prijatelja koji se vinogradarstvom i vinarstvom bavi na Novom Zelandu.

 

 

Vinogradi se nalaze u Erdeviku i  u njemu su baškare sledeće vinske sorte: merlo, kaberne sovinjon, kaberne fran, pino noar, rizling, traminac i sovinjon blan. Loza se u vinogradu uzgaja biodinamički, bez upotrebe veštačkog đubriva, pesticida i drugih terminatora sitne i krupnije vinogradarske gamadi.

 

 

Vinarija McC Wines  proizvodi oko 15.000 flaša vina godišnje.  Vino se pravi u vinariji Mačkov podrum u Irigu, u posebnim sudovima i sa posebnom opremom, u zasebnoj prostoriji, zahvaljujući ljubaznosti kolege vinara Save Jojića-Mačka.

Tržištu se nudi šest  vinskih etiketa:

1. McC Rajnski Riesling,
2. McC Traminac,
3. McC Cabernet Franc-Cabernet Sauvignon,
4. McC Merlot-Malbec,
5. McC Coupage 2012, McC Merlot-Malbec- Cabernet Franc-Cabernet Sauvignon,
6. McC Pinot Noir

I dok nas bela vina nisu preterano oduševila (treba još poraditi na njima), crvena su nam se više dopala.

Crveno vino McC Coupage 2012, dobitnik je bronze na Dekantru i srebra na VTV2014 u organizaciji časopisa vino.rs.

Sazrevalo je godinu dana u buradima izrađenim od srpskog hrasta, a onda nešto duže u bocama.

 

 

Posebno nam se dopao McC Pinot Noir i  pozdravljamo svaki novi pino na srpskom tržištu. Pogotovu znajući koliko je teško odgajiti ovo grožđe!  A cijena, prava sitnica! No, veći deo proizvodnje završi na tržištu Ujedinjeog kraljevstva  Velike Britanije i Severne Irske.

Kakogod, prijatna iznenađenja iz ove škotske a sprpske vinarije tek očekujemo. Sa nestrpljenjem.

Night of Limited editions

Ovo je istinita priča o ljubavi strastvenog Balkana, o veri i želji koja i danas živi, o nadi koja pomera sve granice, o sreći koju prenose prelepe kćeri, a tastovi je punih srca životima ispisuju i delima bezrezervno prepričavaju. Sve je počelo u drevnoj Dalmaciji, gde je porodica generacijama stvarala vino. Tako je i deka Ilija iz Raštevića sa porodicom, kao i ostali dobri ljudi tog kraja, kreirao ukus za svoju dušu i uživanje svojih najiskrenijih prijatelja. U veselju i sreći imao je kuću punu dece. Među njima i svoju najstariju kćer, koja je put svoje ljubavi u cvatu lepote i mladosti našla u Vranju. Mestu gde sunce prkosi zalasku. Mestu u kome ljubav večno traje, noći hlade uzavrele dane, a dani kroje sunčane sudbine. Tu gde najlepše grožđe sunča svoje arome i čeka pravu priliku da svoje telo ukusa oslika u boci beskrajnih, neprekidnih lepota. I u srcu čoveka sa kojim je iznela dekinu viziju o tradicionalnom dalmatinskom pravljenju vina, a veliku strast prema vinu je prenela na svoje kćeri.

Vinarija Aleksić koja je uspešno spojila ovu dalmatinsko-vranjansku čaroliju, već nas je navikla da je svako njihovo pojavljivanje svojevrsno iznenađenje. Mada ako znate Aleksićke i ostali deo tima morate imati i velika očekivanja.

Predstavljanje vinarije Aleksić u prepunoj Riznici vina u četvrtak, 2. aprila počelo je na vreme. Nije bilo opravdanih i neopravanih kašnjenja. Uz prisutvo dobrog dela mešovite ekipe vinarije i saradnika bilo je i dosta vinskih hroničara. Sve je funkcionisalo kao sat osim mikrofona, a prisutni su uživali svim čulima.

Na večernjem redu bila su Limited izdanja vina ove popularne vinarije. Druženje je otpočelo sa Barbarom i Sevdahom, nastavilo se sa Bonacom Limited, koju je krasila nova, redizajnirana etiketa, sledio je opojni vranac Amanet, kojem je za vrat disao slasni Kardaš Limited.

Vina su odlično klizila uz homemade meze iz vinarije u vidu pršute i kulena uz dodatak oličen u siru i maslinkama. Sjajno sparivanje vina i hrane sa istog teroara! Lično najinteresanije vino bila mi je Bonaca limited (barik).

Veče u Manakovoj kući i svakoliki mozaici

Hedonistička simfonija

#‎DOBRIDUHIZBOCE

Mart je okončao sa kišom. Sa autobusima javnog prevoza koji redovno kasne, a i retko stižu. I dok dani umorno se nižu, a loše vesti, poput kiša, plave naše napaćene duše, ja  sa osmehom posmatram svet oko sebe, u potrazi za umetničkim izazovima.

 

 

Stoga sam sa izuzetnim zadovoljstvom prihvatio poziv na otvaranje izložbe mozaika Vesne Karakaš pod nazivom „Znaci“ u Manakovoj kući. Umetnica koja vešto vlada svim slikarskim i vajarskim tehnikama, ovaj put se opredelila za filigransku tehniku mozaika. Kao inspiracija za mozaike (ovom prilikom izložene) poslužilo je vinčansko pismo, koje datira iz perioda 5500-3200 godina pre nove ere. Jedno od najdrevnijih, sa 58 znakova, prethodilo je sumerskom klinastom i  egipatskim hijeroglifima i bilo inspiracija mnogima.

 

 

Jedan od Nojevih sinova, Jafet, pronicljivo je odabrao da se skući na obali Dunava, na mestu gde je potom nastala vinčanska kultura, te ga možemo bez nepotrebnih sumnji smatrati rodonačelnikom koncepta „gradova na vodi“.

Izložba je otvorena do 10. aprila u prostoru Manakove gajbe, pa ne oklevajte.

Ti „Znaci“ šalju nam, iz prošlosti poruku, poput današnjih mejlova i SMS-poruka, da smo samo delić,  tek puki kamenčić u složenom mozaiku koju tvori vasiona.  „Znaci“ pismenosti, determinišu nas kao duhovna i delimično razumna bića, predstavljaju svojevrsni spas od ništavila, primitivizma, destrukcije i prolaznosti. Jer, pismo je samo svedena slika. A ova izložba je svesno i promišljeno krenula u rikverc. Kamen opet šalje poruku o večnosti. A svaki kamen je poseban i po svojoj strukturi, teksturi, obliku i boji, i u mozaiku on ima sinergijsko dejstvo sa ostalim kamenjem. Neupućenim i površnim, ovaj pazl od kamenčića učiniće se kao lak zadatak, prost kao pasulj. Oni bi bez ikakvog problema, izgleda, posložili i složene DNK lance koji čine čoveka. No, sve je lako kad ga uradi neko drugi.

 

 

Olako prihvatamo umetnička dela, hranu i vino, bilo šta prisutno i materijalizovano, gubeći iz vida koliko je truda i energije u njih ugrađeno. Najavljena je i radionica mozaika, pa eto prilike za one koji se  smatraju sposobnim da se upuste u ovaj umetnički izazov. Jedna od radionica posvećrna je i izradi podmetača za čaše u tehnici mozaika.

 

 

Etnograhski muzej, tačnije njegov ogranak smešten u Manakovoj kući nalazi se pored obnovom. Poslednja rekonstrukcija rađena je šezdesetih godina XX veka. Otpočeće s početkom leta, a očekuje se da se okonča novembra meseca ove godine. Novi rad obeležiće i nova, modernija koncepcija, u kojoj će se naći postora i za predstavljanje i prodaju etno hrane i domaćih vina, što svesrdno pozdravljam i unapred se ovome radujem.

 

 

A kad smo već kod slaganja, svojevrsni mozaik, somelijersko slaganje vina i kozijih sireva, uspešno i srdačno nam je demonstrirao Slobodan Zablaćanski, slikar iz Glušaca kod Bogatića i somelijer, koji  će nam se uskoro ponovo predstaviti sa izložbom svojih vinorela, slika oslikane vinom.

 

Svoju „putujuću čulni izložbu“ slikarskih dela barabar sa  somelijerskim uparivanjem vina i sireva predstavio je u Parizu, Cirihu i Amsterdamu, kao i u atrijumu Bečke filharmonije. Jer, svi tonovi su različiti, ali ih sve treba oslušnuti i prepoznati. A za sve to treba imati uho, oko i nos, ili ono što često nazivamo dušom, a što se kalemi na već pomenuti DNK, a čijom analizom se ne bave medicina već sve vrste umetnosti i vina naravno.

 

 

Starom, gotovo izumrlom tehnikom oslikanja vinom, u doba renesanse u Italiji poznatoj pod imenom vinorel, u ateljeu Slobodana Zablaćanskog nastale su mnogobrojne slike. Slika rađena vinom, to jest vinorel, zri vremenom poput vina u bačvama. Svaka tri, četiri dana oni kameleonski promene boju i alhemičarski izmene sliku. Slika sazreva kao i vino u boci i to je ono što ne može a da ne fascinira. Sada se ja pitam, šta se u mom telu dešava i kakve sve samo slike to silno vino pravi i poput projektora šalje u moj mozak. Utisaka puna glava... a i slika...filmski maraton.

 

 

Vino, koje smo imali čast da probamo došlo je iz vinske kuće „Šaponja“ iz Bogatića. Dalmatinsko iskustvo i  tradicija u kombinaciji sa mačvanskim teroarom dalo je zanimljive rezultate. Publici je bilo ponuđeno na izbor dva crvena i dva bela vina, koja su u kombinaciji sa dve vrste kozijih sireva, suvim šljivama, grožđem, jabukama, kivijem, začinskim biljem  i orasima upotpunili hedonistički  doživljaj.

 

 

Koziji sir takođe je plod mačvanskog tla i dolazi iz Poljoprivrednog domaćinstva „Budimirović“ iz Glušca, kod Šapca. Pored običnog kozijeg sira, mogli smo da probamo i  punomasni polutvrdi kozji sir u hrastovoj kori, sa plesnima, čubrom, a prave ga i sa  tartufima iz Istre.  Ovi sirevi poneli su neke prestižne medalje na međunarodnim ocenjivanjima. Uz osmeh, Slobodan nam preporučuje da ovaj izuzetni sir konzumiramo isključivo uz odgovarajuće društvo i vino, u posebnoj i nadahnutoj atmosferi.

 

 

Ako možemo da nađemo neku manu ovom događaju, moramo ga potražiti u skandaloznom ponašanju dela publikuma. Otvaranje izložbe umetničkih dela, a još oplemenjeno slasnim zalogajima i viskim gutljajima, jedinstvena je prilika da u čoveku pobudi ono najlepše, da mu uzburka dušu i navedu je na slatka maštanja i vaskolika promišljanja.

Ne bi trebalo, nikako, da bude mesta za guranje i primitivizme drugih vrsta. Baš su ovakva teška i krizna vremena, prilika da čovek pokaže svoje gospodstvo i ono što Zablaćanski lepo krsti „vinskim manirima“. Mnogi su, ove večeri, nažalost neslavno pali na tom ispitu i istinskim uživaocima lepog narušili harmoniju čulnosti. No, izgleda da vino ima ponekad tu nesreću da ga, dok je još grožđe bilo napadaju razne štetočine, ali mu mira ne daju ni kada postane vino. A sva ljudska dostignuća, sva živa bića, sve ono plemenito i izvišeno zaslužuje poštovanje i uvažavanje. Drugačije može, ali ne treba i ne sme.