“Iz hrasta te izdeljao stolar,
u tebi počiva burgundac,
pije te samo gospodar...”
Kao što Isus nije oživeo čim su ga skinulu s
krsta, tako sam ja tek posle par dana izležavanja krenuo prema Istri. Jer, kako
reče Maljevič, ne možeš podići most ako nemaš obalu. A onda stvar postaje još
komplikovanija, jer ti treba i voda. A ja, pretpostavljate, preferiram morsku.
I tako sam se obreo u Puli.
A tamo su me dočekali gradski bedemi Pule koji
su nekad imali čak desetak vrata kroz koja se ulazilo u grad. Većina njih
srušena je u XIX veku, ali neka su ostala sačuvana do današnjih dana.
DILEMA: Da li da krenem kroz Dvojna ili kroz
Zlatna vrata ili ipak Herkulova?
A onda shvatih da ne tražim nikakvu vodu. Barem u ovo doba
godine. Od svih staza izbegavajući bogaze biram onu vinsku. Odlazimo do Buja.
Prvi maj u Buju. Dok veseli vatrogasci sviraju i marširaju, gaseći se pivom mi
se uspinjemo strmim ulicama ovog grada, kojim dominiraju natpisi na
italijanskom. Plodno područje Buja čini blago brežuljkasti kraj kojem pogoduje
mediteranska klima. Još od davnina zasađen je vinogradima i maslinicima
stvarajući tipičan istarski krajobraz.
Baršunasti brežuljci naseljeni još u bronzano
doba, poprište je gde se Histri kuće, Rimljani stvaraju kolonije. Na vrh grada,
na strmoj uzvisini Momjana, kao spušten sa samih nebesa dominira impozantni
srednjovekovni kaštel. Godine 1797. ovaj kraj dolazi pod vlast Austrije, a od
1805. do 1813. je bio pod Francuskom, da bi je Austrije povratila, kasnije
Austro-Ugarsku sve dok ga po završetku Velikog rata nije zaposela Italija.
Najpoznatija ovdašnja firma je Digitron, koji
je proizvodio elektronsku opremu, kalkulatore, poznatiji u to vreme kao
digitroni. No, manimo kalkulacije-ovde se smestio sasvim naizgled slučajno,
jedan od najčuvenijih vinskih hrvatskih puteva sa čak 23 poznata proizvođača
vina, s kojima se u harmoničnoj simbiozi protežu i putevi maslinova ulja. A mi
krećemo dalje, ka Grožnjanu.
LOVCI NA TARTUFE
Grožnjan se nalazi u unutrašnjosti, na zapadu
Istre, nedaleko od Brtonigle i Novigrada, na svega 15 kilometara udaljenosti od
mora. To je srednjovekovni gradić starih zidina, utvrda, crkvi i spomenika.
Ključni trenutak u istorije Grožnjana beše početkom XX veka kada je dovde
stigla pruga, nakon čega je usledio ubrzani razvoj proizvodnje domaćih ulja i
ojačana je trgovina sa susednim zemljama.
Grožnjan je 1956. godine postao grad umetnika.
Tada je bio praktično na izdisaju, ali su onda prazne kuće popunili umetnici.
Usred tamnih, gustih hrastovih šuma severne
Istre, tik pod plodnom zemljom, skriva se nešto što lokalni stanovnici često
nazivaju suvim zlatom. Ta podzemna gljiva po imenu tartuf, na čiju samu pomisao
već rastu zazubice. Ovde rastu dve vrste tartufa: crni i beli tartufi.
Love ih izjutra, čak i noću uz podršku verne
pseće svite koju čine labradori i mešanci. Na moje pitanje da li je istina da
psi, za razliku od svinja, ne pojedu pronađeni tartuf, moja sagovornica se nasmeja,
odmahnu rukom energično i reče:
“Jedu i oni”.
Kameno i hladovito tlo te mediteranska klima
pružaju savršene uslove za rast tartufa. Iskusni lovci na tartufe od septembra
do novembra češljaju šume prateći tragove svojih dobro izdresiranih pasa koji
mogu da nanjuše prodoran miris ovih ukusnih plodova zemlje Tartufi se prodaju ali
i izdašno koriste u lokalnim konobama uz fuže (ručno pravljena istarska
testenina) ali završavaju i u sladoledu, čokoladi, kobasicama ili čak i u pivu!
Strast potrage za tartufima, čudesnim
podstanarima istarskih šuma, nije samo kad zakročiš među stabla obrasla
bršljanom i zarasla u mahovinu, dok grančice veselo pucketaju pod nogama kao na
roštilju, a pogledom pratiš pse, nadajući se da će zastati, prisloniti njušku
uz tlo, podići repić i šapama zagrebati po vlažnoj zemlji.
Lov na tartufe, kažu naši sagovornici‚ više liči
na zavisnost koju je teško opisati jer se ne svodi samo na mogućnost dobre
zarade, već i na adrenalinski izazov da ispod površine zemlje izvadiš primerak
koji je nekom drugom promakao ili si do njega stigao pre drugih.
Gastroarheologija.
Grožnjan je stecište umetnika i hedonista. Plivam
zato kao riba u vodi. Ili će biti vinu. Svaka degustacija je svojim protokom saborna,
dakle kupažna po karakteru.
Vinarija Zigante se smestila na desnoj strani reke
Mirne, okrenuta prema jugu, uzdiže se zemljište sela Kastanja koje dominira
dolinom između plodnih brežuljaka. Porodica Zigante od davnine živi isprepletana sa čokotima. Pradeda je pravio
vino, ali je i sam izrađivao bačve. Danas su vina kontrolisanog porekla i
stekla je zavidna priznanja i prihvaćena su od najšire publike.
Probamo vina:
- Penušavac Vero Blanc (šardone) primer je lepog penušavog vina koje ima sve karakteristike grožđa od kojeg je napravljeno;
- Malvazija – (malvasi- zajedničko ime za velik broj (oko 50-npr. istarska, dubrovačka) sličnih sorti grožđa, koje se uzgajaju od davnina po Mediteranu ali i za vina koja se dobijaju od njih). Smatra se da je poreklom iz antičke Grčke. Malvazije se dele po boji na bele i crne. Uzgaja se po Italiji (Lombardija, Sicilija, Lipari i Sardinija), u regionu se vezuje za celokupnu po Istru, a možete je pronaći i na Korzici, Iberijskom poluotoku, Kanarskim otocima, Madeiri i grčkim Kikladima. U novija vremena i po Kaliforniji, Australiji i Brazilu. Vino bledo žute boje, sveže, mineralno, note bagremovog cveta, okrepljujuće, lepo i izraženih kiselina;
- Žuti muškat - ova muskata sorta dolazi još pod imenima moscato giallo, moscat, moscatel, moscato siro i drugima. Pripada velikoj porodici koja vuče poreklo s bliskoistočnih prostora odakle se proširila, najpre po Sredozemlju, a potom dospela i u druge krajeve sveta. Vino je slamnato žute boje, izraženog voćnog muskatnog do cvetnog ukusa. Sasvim drugačije od prvog a opet zanimljivo i meni pravo prijatno iznenađenje, sa izrazito dugom i trajanom završnicom;
- Teran Rose Aurora je roze vino lepih kiselina napravljeno od stoprocentno autohtone istarske vinske sorta grožđa. Glavne karakteristike terana su umerena količina šećera i vrlo visoke kiseline, koje pojedinih godina prelaze i 10 grama po litri. Iako je istog imena kao vino na Krasu u Sloveniji (kraški teran), radi se o dva potpuno različita vina.
- Sledi crveno vino Teran, karakteristične rubinsko crvenu boju (za sve lovce- boje zečje krvi) s ljubičastim nijansama. Aroma je tipična, voćna, dominira bobičasto voće, malina, a može se naslutiti i note bibera. Visoke kiseline i tanini (polifenola) daju mu “zaobljenost" i karakterističan ukus za koji se može reći da je jak, pun i robustan.
- Degustaciju okončavamo Kaberne sovnjonom, tipičniom primerom svoje sorte. Dakle, odličan!
Zigante proizvodi i pet vrsta
ekstradevičanskog maslinovog ulja među kojima su zastupljene i autohtone
istarske sorte:–istarska bjelica i buža, koje daju prepoznatljivo ulje svežeg
mirisa na zeleni plod masline, izražene gorčine i pikantnosti koja se izvrsno
sljubljuju s jelima od povrća, mesa i uz razne testenine. Tu su i ulja leccino
i frantoio koja se svojim skladnim ukusima zelene masline i aromatičnog bilja
izvrsno slažu sa ribljim specijalitetima tako i s namirnicama intenzivnijeg
okusa i mirisa (poput tartufa). Te specifični blend koji mešanjem sorti daje
ulje odličnog kvaliteta. Masline se cede isključivo mehanički, a beru ručno. I
za kraj, prava poslastica proizvodi sa dodacima tartufa: crnih i belih.
KAKO JE LEPA VIPAVSKA DOLINA
Onda lagano krećemo ka slovenačkom delu Istre,
Portorožu i Piranu, pa skrećemo ka Vipavi. U Sloveniji je moj otac tamanio
restovane jetrice na službenim putovanjima, a deda Franc Oblak iz Škofje Loke dok je slikao pio je roze. Rimski Mare Nostrum je definitvno iza nas. Zašli
smo u kontinentalno zaleđe. Dok neki
planinare, trošeći užad i dereze, a neki po Trstu jure pice i kapućino, mi
krećemo u Vipavu na vinski uspon. Tamo
je izvesni sveštenik Matija Vrtovac
1844. sačinio najstariju knjiga posvećenu uzgajanju vinove loze- “Vinoreja
za Slovence."
Vipavska dolina mesto je na kojem se Mediteran
spaja s kontinentom. Smestila se između planina na jednoj i grebena na drugoj
strani. Kroz dolinu teče reka Vipava koju prema reci Soči prate bure i sunce.
Predivni krajolik satkan je od brežuljaka na kojima se prostiru plodni
terasasti vinogradi.
Od našeg Mladinskog centra do Ajdovščine, dok kiša pada, vidimo pravilno
raspoređene vatrogasce. Gde gori, pitamo se.
Kažu u toku je neka trka. Pa šta, plašite se da se neki od takmičara ne
zapali. Dakle dok hrvatski vatrogasci u Bujama feštijaju slovenački
patroliraju. U Ajdovščini shvatamo da su svi naši busevi otišli. Šibančanin,
penzioner, naturalizovani Slovenac, oženjen ženom iz Slankamena (opet ta vinska
veza) pritiče nam u pomoć i prevozi nas do Vipave. Žali se na posledice
neoliberalnog kapitalizma i na to da je Ajdovščina od najbogatije opštine
postala pravo selo. U Ajdovščini je formirana i prva slovenačka vlada 5. maja 1945. U Vipavi na kiosku zapažamo i
obnovljeno izdanje Politikinog zabavnika-godina prva.
Od autohtonih sorti beležimo zelen i pinelu, te
rebulu, a tu su i malvazija, laški rizling, refošk, barbera - čak 25 različitih
vrsta vinove loze. Vinski gigant Vipava 1894 nažalost nije radio ove subote.
Zato smo se zaputuli u modernističku vinoteku čija ulazna vrata krase fragmenti
vinskih boca interpolirani u drvo. Pa da
krenemo sa vinskim probama u Vinoteci Vipava:
- Vidus zelen- suvo vino kojem dominiraju citrusne i biljne note (povrće na slovenačkom= zelenjavo), lepo opredeljenih kiselina i tamo negde pri kraju nazire se cvet kamilice;
- Petrić pinela na prvi njuh nudi kajsiju, belu breskvu, prolećno poljsko cveće; nađe su tu i tamo neki dašak tropa poput manga. U pitanju je autohtona sorta grožđa iz Vipavske doline koju datiramo u V vek n.e;
- Vipava 1894 barbera – posle sedamodnevne maceracije sa fermentacijom, vino je prošlo potpunu malolaktičku fermentaciju i sazrelo tri meseca na talogu. Dvanaest meseci je provelo u starim američkim i francuskim hrastovim bačvama i buradima od 2-5 hiljada litara. Flaširano je nefiltrirano. Reč je o vinu tamno rubin boja, izraženih sortnih aroma maline i jagode sa nagoveštajem crne čokolade i mastila. Aroma je postojana i kompleksna. Telo je punog tela sa bogatim i mekim-slatkim taninima. Akohola 13,0 %, šećera 2,8 g/l, pH: 3,5;
- Merlo proizveden od sušenih bobica-adekvatna završnica, onog što će se ispostaviti tek kao prvo poluvreme degustacije.
Nisam ni potpuno propratio dejstvo amaronskog
meloa sa 18,5 % Al, s prve degustacije, a već me je drug žusto pozvao na probu vina kod
Wipacha.
“Već su počeli”, rekao je uspaničeno. A tamo su nas
dočekali sledeći vipavski biseri:
- Wipach rebula 2017 vino slamnasto zlatne boje, izrazito puno tela, lepo zaobljenog i skladnog. Ko bi rekao da gospođa Rebula dolazi iz 62-godišnjeg vinograda, jednog od najstarijih u okolini. Note limuna, kedrovina, grejpfrut, sa nežnom aromom vanile i svežom koricom hleba;
- Wipach beli kuve 2017- vino kojim dominira pinela u kupažnom sastavu. Miris tropskih i voćnih aroma grejpfrut, ananas, citrusne note. Puno, kremasto, egzotično. Pleni svežinom i zaokruženošću. Duga završnica koja vam ne dozoljava da ovo vino olako zaboravite;
- Wipach roze 2017 prepun je izraženijh miris bobica, pre svega trešanja i šumskih plodova, u pozadini se javljuju citrusi i bilje. Sveža u ustima, s lepom zaobljenom kiselinom i dugim slatkastom završnicom;
- Wipach oranž rebula 2017 – maceracija je ovde rebuli podarila nove, dopadljive note, nadogradile je, dala joj punoću i dodatnu kremastu strukturu, uz uspešno očuvanje lepih kiselina:
- Wipach merlo 2015 – pravi je predstavnik svoje sorte i logičan i kraljvski završetak ovog razdraganog druženja uz razmenu utisaka. Eksplozivno bobičast, prepun borovnica i začinskih nota, a opet suptilno satenske strukture.
Pa da razimiramo. Vina iz Vipavske doline su
elegantna, harmonična, sveža, pitka s bogatim ukusima i mirisima, relativno
punog tela, a opet različitih stilova, te probasmo oranž rebulu, sjajan Wipachev
beli kuve kao i merlo pripremljen od sušenih bobica.
Barbera i merlo pokazali su da ovaj vinski potez stvara i lepa i puna karaktera crvena vina. Od
ostalih vina u Sloveniji spomenimo jakot, koji je italijansko-slovenački
odgovor na tokaj, posle njegove zaštite.
Između predivnog Meditarana i impoznatnih Alpa,
Vipavska dolina je oaza koja donosi nezaboravno iskustvo, aktivni odmor i uživanje
u nezinim gastornomskim specijalitetima, kao što su čorba od pečuraka, testenine
sa krompirom, a uz dodatak kobasica, tartufa, pečuraka. Završnica u Gostilni Krhne je bila carska;
palačinke u šatou (ne u dvorcu, ali skoro). Tako uljuljkani, potpuno smo da zaboravili
da potražimo egipatski sarkofag koji se krije u ovoj dolini.
I dok ptiček veselo žvrgoli u deželi vinogradov
in vina, lagana ali dosadna kiša nas neprekidno osvešava. Neki od nas su
zaboravilni mobilni na autobuskoj stanici, a ljubazni vozač uz salve sočnih
psovki okrenuo je bus po njega natrag.
A sutra?
Sutra je novi dan. Dan ljubezni.
Нема коментара:
Постави коментар