Vinarija Budimir- Za vino treba imat’ dušu!

Opštepoznato je da se vinogradarstvom i vinarstvom ne mogu baviti baksuzi i zloće, već  samo dobri i vedri ljudi. To je stoga, što vinar u krajnji proizvod, vino, ugrađuje i deo sebe. To je ono što se, zajedno sa lozom, tlom i još par faktora označava francuskom mantrom, teroar.

 

Pravu potvrdu za ovu tvrdnju našao sam u Vinariji Budimir. Plemenitost ove porodice, koju oni prenose s kolena na koleno i usađuju u vinovu lozu i u vina, predmet je baš ovog članka.  

Budimir Zdravković, popularni deda Buda, sa suprugom Verom, vinarstvom se bavi više od sedamdeset  godina i sa mladalačkim entuzijazmom oni i danas gaje vinograde i pretače njegove plodove u vrhunska vina, nastavljajući tako vinarsku tradiciju koju su mu poverili preci. I bilo je sasvim logično da vinarija ponese baš njegovo ime.

A pretka Živadina Zdravkovića 1878. godine odlikovao je knjaz Mihajlo Obrenović za zasluge u oslobodilačkim ratovima. Živadin Zdravković je tako pred Svetog Nikolu leta gospodnjeg 1877. i odlučujuću bitku za proboj Jankove klisure, doneo vino iz svog porodičnog doma da se vojska pričesti.  Tako da se godina kada je Živadin odlikovan uzima za godinu osnivanja vinarije.

Danas, sa deda Budom pored sebe, porodica osavremenjuje proizvodnju vina kako bi odgovorila svim zahtevima današnjeg tržišta. Angažovani su enolozi konsultanti iz inostranstva, obnavljaju se  stogodišnji vinograda, autohtonim sortama  koje će davati plodove vrhunskog kvaliteta i karakteristika. Porodica Budimir istinski je posvećena  proizvodnji vina  vrhunske klase, brižljivo  poštujući i negujući  jedinstvene odlike župskog teroara. Mlade snage rade, eksperimentišu, a deda Budimir je tu, da sve svojim oštrim i iskusnim okom proveri, učeći svoje unuke da ipak prednost daju našim autohtonim sortama vinove loze.

No, ono što mnogi koji uživaju u vinima Vinarije Budimir ne znaju je podatak da je Jad Vašem, zvanični izraelski memorijalni centar, posvećen žrtvama holokausta, 18. marta 1980. godine, odlikovao Predraga i Stanu Zdravković, medaljama Pravednika među nacijama.

Ovo sam saznao iz razgovora  sa nasmejanim mladim snagama ove vinarije, Jovanom Antović, Katarinom Anđelov i Milicom  Smoljanić. No, na ovo visoko priznanje, porodica je čekala decenijama, ali na svu sreću, ona je nedavno uručena dedi Budimiru.

Izraz ‘’Pravednik među narodima’’ potiče iz Talmuda. On kaže da ‘’Pravednici među narodima zaslužuju mesto u svetu koji dolazi’’. Ovaj izraz se tokom burne jevrejske istorije koristio za humanu osobu, punu razumevanja i saosećanja, koja je pomagala Jevrejima u teškim vremenima progona. Izraelski ‘’Zakon o sećanju na mučenike i heroje’’ naglašava da osoba kojoj se dodeljuje ovo zvanje mora biti izuzetna. Orden pravednika je najveća  čast koju može dobiti neko ko nije Jevrej, a  za ukazanu pomoć i spasavanje života Jevreja tokom holokausta. U Izraelu je zasađeno drvo koje pripada porodici Zdravković.

 

Medalju je iz ruku zamenika ambasadora Izraela u Srbiji, gospodina Itaja Milnera, u Skupštini grada Aleksandrovca 2. februara 2015. godine, primio deda Budimir Zdravković.  

Porodica Zdravković je, takođe, u zvaničnoj bazi Jad Vašema upisana u spisak srpskih nosioca ovog visokog izraelskog priznanja.

http://www.yadvashem.org/yv/en/righteous/statistics/serbia.pdf

„Medalja pravednika“ uručena je Zdravkovićima u znak sećanja za njihovu humanost ispoljenu tokom godina II svetskog rata kada su pomogli skrivanju dr Julije Dajč. Ona i njen suprug,  lekar dr Ladislav Dajč, živeli su i radili u Aleksandrovcu u godinama pred početak II svetskog rata.

  

Ladislav  i  Julija  Dajč  završili  su  1937.  godine  studije medicine. Ladislav je otišao na odsluženje vojnog roka u Makedoniju, a Julija je pošla za njim. Radila je kao stažista u Skoplju. Kada su se 1939. obratili Ministarstvu zdravlja u Beogradu sa molbom da dobiju posao na selu, u Ministarstvu su bili susretljivi, jer su svi tražili mesto u gradu.  Dobili su  nameštenje  u  gradiću Aleksandrovac,  u  Župskom  okrugu.  Ladislav  i Julija  imali  su  na  raspolaganju  kuću  na  sprat.  U  prizemlju  su  se  nalazili  ordinacija i apoteka,  a na  spratu dve sobe. Ladislav je  dobio  platu,  a  Julija,  iako je radila isto kao muž,  skromnu  novčanu  naknadu.  Nedostatak  iskustva  nadoknađivali su vrednim  radom i ubrzo stekli simpatije meštana.

Kada je posle martovskih demonstracija 1941. godine pala vlada u Kraljevini Jugoslaviji, Ladislav je mobilisan. Nekako u isto vreme krenuo je Julijin  otac iz Zagreba da poseti kćerku i zeta. Bio je težak  srčani bolesnik i umro je u noći drugog na treći april.  Sahranjen je na mesnom groblju, a ispraćaju su  prisustvovali mnogobrojni meštani.  Bila je to prva nesreća koja je zadesila ovu vrednu porodicu, no, nažalost, ne i poslednja. Događaji koji su nastupali, iz osnova će promeniti njihov  život. 

Jugoslavija je okupirana, a na snagu su stupile antijevrejske uredbe. Ladislav je morao da preda pištolj.  Nekoliko dana posle toga, uveče,  na njihova vrata zakucao je  Borivoje Bonđić,  opštinski  činovnik.

„Doktore, zadrži ga“, rekao je Bora vraćajući pištolj, „ jer ako nekome žele da ugroze život, taj ima prava da se brani.“

Po izbijanju rata i nemačke okupacije Dajčovi su najpre otpušteni sa posla, a potom su bili prinuđeni da napuste iznajmljeni stan u kome su živeli. Od decembra 1941. godine Dajčovi lutaju po u selima u blizini Aleksandrovca, često menjajući mesto boravka. U leto 1942. godine pridružuju se grupi muškaraca koja je pobegla iz radnog logora i kriju se sa njima u šumi. Međutim, u decembru 1942. godine zbog poodmakle trudnoće Julija nije mogla da ostane sa njima.

U zaseoku Boturića živela su tri  brata Zdravkovića sa svojim porodicama. Predrag je bio najstarij. Kod njega i njegove supruge Stane smeštena je, u jednu sobicu, nesrećna Julija. Preko dana nije izlazila iz sobe, uveče se rano večeralo, jer nije bilo dovoljno petroleja za fitilj lampe.

Zato se ujutro rano ustajalo i posle doručka svako je odlazio na svoj posao. Pošto je bila zima, utihnuli su  seljački  poslovi  i  žene  okupljene  oko tople peći učile su Juliju da plete. Bila zadovoljna, posle dužeg vremena spavala je u čistom krevetu, bez cokula na nogama, očišćena od vaši, koje je sa sobom donela iz šume. Ostala je kod njih šest nedelja uprkos ogromnom riziku po svoje domaćine.

A onda je na scenu ponovo stupio Borivoje Bonđić. Blagovremeno obavešten o akcijama koje u spremali okupatori, javio je Predragu da se sprema racija u njihovom selu. Neko je prijavio da se u kući Zdravkovića krije trudna jevrejska žena. Juliju su sklonili na drugo mesto, no kada je naišla nemačka ekspedicija u kući Zdravkovića odigrala se prava drama. Nedaleko  od  njihove  kuće  porodila druga žena, pa je malo falilo da je odvedu kao Jevrejku.  

No, iz predostrožnosti , Predraga su odveli u Kruševac da se proveri cela priča. Smešten u zatvor, koji se nalazio u jednoj privatnoj pekari. U magacinu za  brašno  bilo  je  zatvoreno  stotinu  ljudi  koji  su čekali na streljanje. To je bila odmazda za ubistvo nekoliko nemačkih vojnika. Nemački stražar  koji je čuo da Predrag nije kriv, sažalio se na njega i sakrio ga u pekaru. Kada su zatvorenici odvedeni na streljanje, Predrag je oslobođen, ali se kući vratio bele kose, pogađate ne od brašna, nego mu je kosa posedela od stresa.

Menjajući preko dvadeset skrovišta, Julija je 4. marta 1943. godine u selu Latkovcu u domu Slobodana i Milenije Knežević na svet donela sina Miloša.  Majku i njenu bebu ukoro je posetio i Predrag Zdravković. Po dobrim narodnim običajima stavio je veću sumu novca detetu pod jastuk. Julija je bila iznenađena i obradovana.

„Došao  sam  samo  da  ti kažem, da znaš, da nisam ljut na tebe“, - rekao je Predrag.

Julija se skrivala sa sinom promenivši 24 boravišta do kraja rata. Tada su saznali da je dr Ladislav ubijen 1945. godine. Sahranili su ga na Jevrejskom goblju u Zemunu, a oni su se 1951. godine iselili u Izrael.

Memorijalna ustanova za žrtve i heroje Holokausta Jad Vašem odluku o dodeli „Medalje pravednika“ Predragu i Stani Zdravković, kao i Borivoju i Grozdani Bondžić i Slobodanu i Mileniji Knežević donela je još 18. marta 1980. godine, ali ovo priznanje, do 2015. godine nije bilo uručeno samo potomcima Zdravkovića. Ceremonijom u Skupštini opštine Aleksandrovac zaokružen je spisak nagrađenih žitelja Župe koji su u teškim danima rata dokazali svoju humanost pomažući jevrejsku porodicu Dajč.

Izrael je 1953. godine osnovao Spomen-obeležje Holokausta „Jad Vašem“ u spomen šest miliona Jevreja koje su ubili nacisti i njihovi saradnici, ali i kao znak poštovanja malobrojnim pripadnicima drugih naroda koji su rizikovali živote spasavajući Jevreje. Imena pripadnika različitih nacionalnosti koji su u Drugom svetskom ratu spasavali Jevreje uklesana su na Zid časti u Vrtu pravednika „Jad Vašema“, a u slučaju da im je medalja „Pravednik među narodima“ posthumno dodeljena, to priznanje predaje se najbližem srodniku.

I još jedna zanimljivost, baš kada sam došao do ovih podataka i primio mejl od Jovane, nju je kontaktirao sin porodice Dajč. Zove se Ilan Doron. Njegova majka, Julija, koju je Jovanina porodica krila i čuvala, u to vreme bila je trudna. I nosila upravo Miloša, to jest Ilana Dorona. On je izrazio želju da dođe u Aleksandrovac, upozna dedu Budimira i celu porodicu, pogledo slike i originalna pisma koja je njegova majka slala iz Izreala nakon rata porodici Zdravković. Siguran sam da će uživati u druženju sa ovom plemenitom porodicom i da će svojim časnim predcima s ponosom nazdraviti upravo vinima Vinarije Budimir.