Jubilarni XX Januarski festival vina u Temerinu

„Voz  je  oduvek  njegova  ispovedaonica,  pozornica  odgođenog vremena, katalog mogućnosti, središte koje se ne kreće. Tu je polagao samom sebi račun za pređeni  put. A puteva je više, i svi prolaze kroz objektiv kupea. 

Kao glumac koji igra jednu predstavu dvadeset, trideset godina, putovao je prugama u ulozi onog koji još uvek bira svoju ulogu. Samo se u vozu nije menjao. Bio je iznova na početku.“

(Dragan Velikić  - Dosije Domaševski)

Ledene kandže okovale su evropski kontinent, koji se junački batrgao iz nametnutog minusa. Vladalo je pasje vreme. Izvinite dlakavi dobroćudni najbolji prijatelji pojma nemam zašto vam mehanički pripisujem sve ono što mi ne paše, što mi ne godi, što me žulja. Kao što rekoh, napolju je bilo, što bi Anica Dobra rekla: „antifriz da popiješ“, a moji planovi bili su daleko suptilniji. Crvene cifre na devastiranoj zgradi pošte ispisuju -10 C. Vreme 8:32.

Osokoljen da dam svoj skromni doprinos otporu protiv studeni uputio sam se na stanicu. Beogradsku železničku. Gde je nekoć pristajao i čuveni Orijent Ekspres (L'Orient-Express). 

Na peronu me je čekao voz 744. Istog dana kada je vozom i već bivši američki potpredsednik Bajden sa suprugom Džil krenuo put rodnog Delavera.  

Brzi.

Ne znam zašto mi je na pamet pao čuvar pruge u periodu nacisitčke okupacije, češkog reditelja Jiržija Mencela, film „Strogo kontrolisani vozovi“, po romanu Bohumila Hrabla, koji se 1967. godine okitio Oskarom. 

Zauvek su prohujala s vetrom ta vremena kada se, iz cegera na jučerašnju izgužvanu „Politiku“ vadilo tek pečeno pile s kojeg se još cedila mast, vruć lebac ’rskave korice i mlako pivo koje se penilo. Vremena vagon restorana i dušebrižničkog „ne naginji se kroz prozor!“. Nema više ni kupea, već samo vaskoliki bezdušni openspejs. Nudkaju vas bežičnim Internetom i vabe brzim prugama uskog koloseka. Pomahnitalim vozovima pilotiraju mašinovođe koji strepe od sumanutih samoubica po prugama i o tome uredno vode dnevnik. 

I tako „kao kroz maglu ređaju se slike“. Prilazi mi je somelije(r) sa širokim osmehom na licu i pita: 

„A vi biste šta?“, pruživši mi lepo dizajniranu vinsku kartu. Na LCD ekranu idu antoligijske scena iz gore navedenih filmova. Iz zvučnika su dolazili taktovi disko hita "One Way Ticket" (iako smo kupili povratnu kartu). 

Dok sam spokojno ispijao svoj „Babaroga“ šardone, kombinujući ga sa domaćim vanilicama iz „Pulse“ ranca, izvaljen u pozi „umornog kosača“, naš voz se munjevito približavao starom železničkom mostu izgrađenim sredstvima ratne reparacije, dugim (metara) koliko godina ima dana, a visokim koliko godina ima meseci, jednim od nekadašnjih savskih blizanaca, mostu izmenjenih pragova, Kasandrinom mostu iz 1976. Tamo negde iz prikrajka, iz meni nejasnih razloga, napadno me je fiksirala Rejčel, Devojka iz voza (The girl on the train). Kao da je prošaptala: "Nisam devojka kao što sam bila!", Podigoh visoko vinsku čašu da joj otpozdravim. 

„Ce n’est rien!“, pomislio sam ne pridajući veći zvačaj njenom nastranom činu. Uostalom, „vozovi mnogo novih lica nose“ tešio sam se neubedljivo. Totalni solipsizam čoveče!

Iznenada je nešto zatutnjalo, zadrmalo se, prodrmalo, počeo sam da se ljuljam i ponirem. „Slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne“. Batalio sam i tu pustu vanilu i te predivne kiseline, cvetna polja i voćne lejere i dobrano se prepao, dok je iz pozadine dolazio prodoran, rezak zvuk. „Došlo doba da se mre!“, pomislih užasnuto. 

Stasita otpravnica vozova energično je dunula u pištaljku, ja sam se naglo trgao iz ovog romantičnog trilera, smeteno protrljao sanjive oči i duboko zamislio. Digitalni sat pokazivao je 08:54. Voz je počeo da se lenjo kotrlja po zaleđenim šinama. Brže i sve brže...  Pravac sever-severozapad. 

Samo nedelju dana posle karambola vozova na pruzi BG-NS, između Kisača i Sajlova (zlobici će ustvrditi da se to desilo jer su oba saobraćala po redu vožnje), repriznog Jovandana, krenuo sam tim putem kojim se često pohodi. Kao i pre godinu dana. U Novom Sadu nas je čekala veza koja je trebala da nas prebaci na vinsku teritoriju, ove subote tradicionalno ustanovljenu u Temerinu. No, ove godine veza se pokidala, te smo pribegli alternativnom prevozu- autobus je u pitanju (pa "kroz bašte i prečice znane"). Zaputili smo se u mesto gde je 1777. rođen saradnik Vuka Stefanovića Karadžića, Lukijan Mušicki, koji mu je (na volej) doturio ćirilično slovo đ (ђ).

 

Naime, Udruženje “Društvo prijatelja bašte” iz Temerina organizovalo je jubilarni XX Januarski festival vina koji je održan 21. januara u Sportskoj hali sa početkom u 10 časova. Cilj organizacije ovog festivala jeste razvijanje kulture proizvodnje i potrošnje alkoholne aristokratija, vina. 

Tome je predhodio radni deo. Primljeni su i obrađeni uzorci, a komisijski algoritam je proglasio pobednike. Prijem uzoraka bio je zakazan je za sredu 11. januar i četvrtak 12. januar od 8 do 18 časova, u Omladinskom domu. Uslov učestvovanja bio je da svaki proizvođač preda 3 x 0,75 l boce od svake vrste vina sa naznačenim imenom proizvođača, mesto stanovanja, vrstu vina i godinu proizvodnje.

Ocenjivanje je zakazano za subotu 14. januar u Omladinskom domu a proglašavanje rezultata i podela priznanja na sam dan festivala.

Program festivala započeo je u prepodnevnim časovima konferencijom za novinare. Prezalogajili smo suhomesnate čarolije, pogačice s čvarcima, drmnuli palinku i ugrejali se perkeltom.

 

Sledio je bogat kulturni program sa početkom u 13 časova a proglašenje pobednika i dodela priznanja po unapred utanačenoj satnici upriličena je sat kasnije.

 Cingi Lingi 2016 R021 - Vinarija Botić, Čurug

Kao i obično ocenjivana su i šiler-vina. Šiler vino ponosno stoji na granci između roze i crvenih vina. U Zemunu mu je dodeljena i ulica, dugačka oko kilometar, kilometar i po, sa cirka sto kućnih brojeva i jednim domom zdravlja. Nemam pojma da li ovo vino pijuckao njegov imenjak, Fridrih Šiler (1759-1805) koji je besedio: „Duh je taj koji sebi gradi telo“, ali deluje da jeste.

 

Kako god, od rozea je tamnije, a od crvenog laganije. Na ovdašnje prostore za šiler vina zaslužni su autohtone Švabe. Oni su u malim vinogradima imali svakojekih sorti grožđa, stonih i vinskih, pa i muskatnih, belih i crnih. Oni bi sve to obrali i džumle (cuzamen)  izmuljali i preveli u vino. Takvo vino naziva se šiler vino. 

Da ovo vino nije naš izum, svedoči i švajcarski Schiller Wine, mućkaju ga i Mađari, a austrijski Schilcher, ima zaštićeno ime.

Ljubitelji vina bili su u prilici da pored domaćih vina degustiraju i vina iz Mađarske, Hrvatske, Rumunije, Slovačke, Bugarske, Moldavije i Slovenije. 

Ulaz je bio  besplatan za sve posetioce, a kuponi za probu vina su se kupovali. 

Dva vina koja su na ovom Sajmu dobila najviše bodova – 96,25  i koja su nagrađena Velikom zlatnom medaljom u kategoriji belih vina, su Italijanski rizling „Vinarije Komazec“ iz Inđije i vino Miler Turgau – Đerđa Kiš-Benedeka iz Mađarske. U istoj kategoriji u stopu ih prate vino Maribora proizvođača „Fabro Pince“ iz Mađarske sa 96 i Šardone Lasla Rontoa iz Mužlje sa 94,75 bodova.

U kategoriji crvenih vina Veliku zlatnu medalju dobila su vina Lizonijum Kaberne Sovinjon proizvođača „Fabro Pince“ iz Mađarske sa 95,25, Kaberne Sovinjon Jožefa Fehera, takođe iz Mađarske i Merlot Petera Somoraja iz Mužlje, oba sa 95,00 i Čongradi Kaberne Sovinjon Podorične vinarije Martina Bodora iz Mađarske sa 94,40 bodova.

Desertna vina su na XX Međunarodnom sajmu vina takođe nagrađena Velikom zlatnom medaljom. To su vina Bermet Vinarije Komazec iz Inđije sa 94,80 i vino Salmabor Vinarije Palik Pinceset iz Slovačke sa 94,50 bodova.

Sve rezultate možete pogledati OVDE.

 

Kao i obično bilo je lepo i nazaboravno. Pazario sam pogačice s čvarcima i odžak kolač, tek da nešto nostalgično pregrizem u vozu, ako me spopadne. Do dogodine!