U sazvežđu Slavka Kiša

Ne volim  jesen, niti kad lišće pada, a priroda polako gasne. Kada se ptice sele na jug. Kada drveće gubi krošnje, kada padaju dosadne, duge kiše, k'o da nebo plače. Ne volim kada nas napuštaju dragi ljudi.

Navikli smo da su neki uvek ljudi uz nas. Podrazumevali smo to. Nismo dovodili u pitanje. Nadahnjuju nas svojom pameću, iskustvom i energijom. Naivno smo poverovali da su besmrtni. Da će uvek biti tu, kad nam bude trebao neki savet, pomoć ili samo reč podrške. Potvrda da smo na pravom putu. Ohrabrenje. To je onaj jedinstveni, retki soj ljudi; ljudi koji mnogo daju, a malo, a najčešće ništa i ne traže. Očekivali smo da će uvek biti uz nas.

I nismo pogrešili. Jedino smo smetnuli s uma, što smo umislili, što smo želeli da verujemo, da je besmrtna i čovekova telesnost. Napustio nas je Slavko Kiš. Vinar Kiš. Čovek Kiš. Svi govore da se vinogradarstvom i vinarstvom mogu baviti samo pravi zanesenjaci. Težak je to i žuljevit posao. No, taj posao daje jednu retku privilegiju; čini čoveka, vinara besmrtnim. To su ljudi koji su sebi za života podigli spomenik besmrtnosti.

Vinar živi i živeće kroz svoju lozu, kroz svoje grožđe, kroz svoje vino. I ono najlepše; kada god i bilo gde da se natoči čaša vina, vinar i generacije njegovih predaka zadovoljno se smeše. Što se njihovo vino toči i što se ljudi vesele. Što je njihov rad i njihov znoj pretočen u nečiji osmeh.

Jer, velika je privilegija da čovek u životu radi ono što voli. A još veća, raditi ono što ljude čini srećnim. Jedino to ima smisla, jedino to može da ga ispuni i ostvari. Deda Slavko je živeo svoj posao i  slavio ga. 

Zato dižem čašu vina za velikog vinara i čoveka Slavka Kiša. Od nedavno on nije više u vinogradu, niti je u vinskom podrumu. Eno ga na nebu. ona zvezda tamo. Sjajna, obasjava i bdi nad svojim vinogradima. I nad svima nama.

Verujem da će i na nebu imati svoje vinograde, da će ih brižno paziti, razmaziti, brati to plemenito zrnevlje i spravljati taj nektar dostojan bogova.