Smatra se da je je prvo
alkoholno piće koje je čovek smućkao bila medovina (gvirc, gverc); napitak
dakle stariji i od vina i od piva. Pili su ga od bogova sa Olimpa do Vikinga i
Kelta. Ako usporimo i vratimo se na teoriju kokoške i jajeta, med je po mnogim prostorno disperzovanim legendama dospeo do ljudi posredstvom orla koji ga je maznio od bogova (prvih pčelara) i podario ljudima.
Šta ga je nagnalo na taj humanitarni let blagog pojma nemam, a neću da vas lažem. Niti
znam šta ta ptičurina misli o tome da su ljudi odmah taj med iskoristili da
naprave alkoholno piće. Barabe!
Tokom duge istorije alkoholnih
pića pored toga što je služilo za uživanje imalo je i sanitarnu ulogu. U
prošlosti voda je bila puna bakterija i patogena i nije baš uvek bila pogodna
za piće. Flaširane, avaj, nije bilo. Alkohol je zbog svojih dezinfekcionih
svojstava omogućavao da se dobiju pića bezbedna za pijenje. Ili je to bilo opravdanje drevnih pijanica. U Bibliji voda se
retko pominje, a antički narodi su je izbegavali u širokom luku. Na Dalekom Istoku voda se
prokuvavala kako bi se napravio čaj i tako su bakterije neutralisane.
Prvo zvanično pominjanje
medovine je u himnama Rigvede, jednoj od svetih knjiga staroindijskih Veda,
negde oko 1700 – 1100 godine p.n.e. Aristotel (384-322 g. p.n. e) je besedio o
medovini dok je Plinije Stariji (23 -79 g. n. e.) čak jasno razlikovao vino
zaslađeno medom („medeno vino“) od medovine. Što je i danas dragoceno, te radi
edukacije zavitire u knjige starogrčke. Svakako je treba razlikovati od medene
rakije (medica, medenica, medovača).
Vizantijski car Mavrikije
(582-602) zapisao je da su u VI veku Sloveni proizvodili u izobilju žitarice,
stoku i da je u njih pčelarstvo veoma razvijeno i da od meda prave napitak –
medovinu. Hroničari iz vremena
trećeg krstaškog rata beleže da je Stefan Nemanja sa svojom vlastelom svečano u
Nišu dočekao nemačkog cara Fridriha I Barbarosu, pri njegovom prolasku kroz
Srbiju, te ga sa vojskom i pratećom svitom ugostio vinom i medovinom, kao znakom
posebne pažnje. O tome svedoči i Ugovor sačinjen tim povodom, koji se čuva u Londonskom
muzeju sa potpisom Stefana Nemanje i otiskom prsta cara Fridriha I.
Zašto smo se mi onda
odrekli te drevne tradicije?
Taleisin iz Bretanje, negde 550
godine ispevao joj je pesmu: “Kanu y med“ („Pesmu o medovini“). Svi bolji
tulimi tog vremena odvijali su se u sali medovine, od one u čuvenom
anglosaksonskom epu „Beovulf“, rame uz rame su Škoti sa epom „Y Gododdin“. Na
ostrvu britanskom i dan danas se medovina pije; Velšani je zovu Mmedd, a Škoti Leanne
Mealla. Nemilice su je trošili i Germani .
Da biste napravili medovinu
potrebna su vam tri osnovna sastojka: med, kvasac i voda.
Medovinu dobijamo fermentacijom
topljenog meda poželjno tamnije boje (medljika, kesten...). Kada je kvasac u
pitanju prema upotrebi razlikujemo tri vrste kvasca: pekarski, pivski i vinski. Kvasci koji se koriste za proizvodnju medovine su veoma slični pekarskim
kvascima. Kvasci daruju medovini različite arome, ali i različite količine
alkohola i različite količine šećernog ostatka. Medovina koju smo mi probali (slika, tj boca gore) imala je od 8 % alkohola.
Neki proizvođači medovinu "oplemenjuju“ dodavanjem raznolikih sastojaka (voće, začine i sl.) ali veoma mali
broj njih pribegava „kupaži“ meda. To je sjajan način da se kompleksnost i
balans medovine dodatno poboljšaju.
Medovina sadrži celokupan
kompleks vitamina B, a veruje se da ima i antialergijska, antibakterijska i
antikancerogena dejstva. Leti se pije hladna, sa kockom leda i kriškom limuna,
a zimi zagrejana na 50-60°C.
Нема коментара:
Постави коментар