XIX Vinijada u Dolovu

 

Postoji priča da su Rimljani krenuli da trguju u ovim krajevima i kako god idu za Deliblato, oni stignu u Dolovo, kako krenu za Crepaju oni se pojave u Dolovu, kada se upute za Starčevo opet su u Dolovu.... I kada su se, napokon, nekako dokopali rodnog Rima svima su trubili ono što da su im u Dolovu neprekidno divanili:

 „Ta, džaba šibate te konje, svi putevi vode u Dolovo!"

U Dolovu, seoskom naselju nadomak Pančeva, kako je vreme prolazilo smenjivala su se varvarska plemena:  Dačana, Sarmata, Limiganta i Slovena. Za sobom su ostavljali dokaze svog bivstvovanja na tim prostorima, te je tako na samo par kilometar od današnjeg naselja arheološki tim na čelu sa višim kustosima pančevačkog Narodnog muzeja, mr. Vojislavom Đorđevićem i Jelenom Đorđević pronašao ostatke koji datiraju iz IX veka. 

U ovom mestu se u februaru održava Vinarijada, međunarodna manifestacija posvećena vinu i njegovim spraviteljima sa teritorije Banata, a i šire. To je prilika (koju smo zdušno iskoristili) kada se probaju i ocenjuju vina iz predhodne godine, a i dodeljuju nagrade najboljim vinarima za vina u kategorijama belog, crvenog, roze i desertnog.

Velikomučenik Trifun poginuo je 250. godine u Nikeji, od mača rimskog cara Dakija. Sahranjen je skromno, po njegovoj želji, u selu Kampsadi u Frigiji, gde je i rođen.  Za života  čuvao je gusae i lečio bolesnike obolele od raznih bolesti. Priča se da je, između ostalih, iscelio i Gordu, kćer rimskog cara Gordijana, koja je patila od neke duševne bolesti od koje je nijedan lekar nije mogao izlečiti. Za to ga je car bogato nagradio, ali on je sve darove podelio siromasima.

Dobro, sve je to lepo, ali odkud ime Dolovo?

Kao srpsko naselje Dolovo se prvi put pominje u Pećkom Katastigu (popis kaluđera Pećke patrijaršije) 1660. godine pod nazivom Dolovi, što je verovatno vezano za izgled predela na kome se naselje raširilo. Srpski živalj se tu naselio sa juga prod nadiranjem Turaka u XVII veku. Najmasovnija seoba bila je ona 1690. godine, pod vođstvom patrijarha Arsenija Čarnojevića. 

 

Sledeće pominjanje Dolova je posle oslobođenja Banata od Turaka pod komandom princa Eugena Savojskog 1725. godine. U tim pohodima većina sela u Banatu bila su opljačkana i opustošena. Te ta sudbina nije zaobišla ni ovo naselje. No, od tada Dolovo počinje ponovo da se naseljava i formira, ali na današnjem mestu. Naučili su lekciju iz istorije i pomerili se od glavnih puteva. Da ne budu na oku baš svakoj vojsci koja tuda prođe. 

 

 

 

Godine 1764. ustanovljena je Banatska vojnička granica u čijem sastavu je Dolovo od njenog nastanka do ukidanja. Stanovnici srpskog i rumunskog porekla sposobni za vršenje vojne službe postali su graničari. Za tu svoju dužnost novčanih primanja nisu imali, ali im je bila garantovana sloboda, smanjene dažbine, a dobijali su i zemljišne posede u zavisnosti da li su bili konjanici (husari ), pešaci (hajduci ) ili oficiri. Graničari su svoju dobijenu zemlju uživali doživotno i ostavljali je u nasleđe potomcima.

Iz tog doba datiraju i prve važnije kulturne institucije, posebno škole. Ugarske vlasti su jedno vreme promenile naziv naselju (Kiraljtava), ali to je izazvalo ogorčenje i nezadovoljstvo seljana tako da je vraćeno staro ime. 

Na Majskoj skupštini u Sremskim Karlovcima 1848. godine doneta je odluka o proglašenju autonomne Srpske Vojvodine sa vojvodom Šupljikcem na čelu. Carskim manifestom 1872. godine definitivno je ukinuta Banatska vojnička granica i na snagu stupaju ugarske vlasti i civilni zakoni.

Za vreme I svetskog rata (1914—1918.) Dolovo je, iako je formalno bilo u sastavu K&K monarhije, dalo veliki broj ratnika dobrovoljaca koji su sa srpskom vojskom krenuli put Albanije i trijumfalno natrag u oslobođenje otadžbine.  

U središnjem delu sela su kuće većinom stare, napravljene u banatskom stilu i to je ono gde je Dolovo oduvek bilo. Tu žive starosedeoci, uglavnom Srbi, čiji su preci i osnovali mesto. 

 

 

Ovde se nalaze Crkva Prenosa moštiju Svetog Nikole Velidonja (Velika ili Donja 1811. ikonostas radio skikar Jovan Popović) i Crkva Prenosa moštiju Svetog Nikole Maladonja (Мala ili Gornja 1888, slikanu dekoraciju izveo je 1901. Paja Jovanović). 

Meštani se pretežno bave poljoprivrednom, žive od zemlje, a mladi završavaju škole i odlaze. Nešto severnije, grupisano u nekoliko ulica, uglavnom žive Rumuni, koji po brojnosti zauzimaju drugo mesto u selu (čine trećinu) i taj deo se zove “Vlaška mala”. Tu se nalazi i Rumunska ortodoksna crkva, kao i neke trgovačke radnje. 

Kuće su ovde zbijene, ušorene, fasade i kapije ukrašene živim bojama rumunskog folklora i potezima romanike. U prošlosti i ovaj deo se paralelno razvijao sa srpskim, jer su zajedno formirali naselje. I ovde je poljoprivreda osnovna delatnost stanovnika. Jedna od karakteristika ulica u ovakvim naseljima su drvoredi, najčešće duda, lipa i oraha. 

Po popisu stanovništva iz 2011. godine, u Dolovu živi 6.146 stanovnika. Prosečna starost stanovništva iznosi 39,3 godina (38,1 kod muškaraca i 40,5 kod žena). U naselju ima 2.119 domaćinstava, a prosečan broj članova po domaćinstvu je 3,23.

Ulazimo u Dolovo o čemu nas  obaveštava i ogorman natpis. Ispred etno- kuće dočekuje nas naš domaćin u Dolovu, Đorđe Stajić. U poslu je i odmah se presvlači u svečano odelo. Ovde se gost poštuje, a naši domaćini su veća gospoda od većine današnjeg stanovništva Beograda. Iza njih je bogato kulturno-istorijsko nasleđe, a oni su toga svesni i na to ponosni. I tako i samo tako i treba da bude! 

Vitalni sedamdesetogodišnjak, sjajan vodič kroz porodičuni istoriju, dočekuje nas s čašicom rakije spravljene od njegovog vina i započinje raskošnu priču. Od tri brata jedino je njegov deda Vasa ostao na očevini i oženio se Zorkom. Druga dva brata otišli su u grad i postali lekar i trgovac. Po nekim spisima kuća je sagrađena davne 1725. godine (kao treća kuća u selu), ali se u knjigama vodi kao 1760. Sagrađena je od naboja i prekrivena trskom. Delimično je obnovljena, a prilikom restauracije trska je zamenjena crepom 1850. godine. Ostale zgrade u dvorištu su stare od sto do trista godina. 

Kuća je pripadala Đorđevim precima. Njegov pradeda, Petar  bio je u gardi Franca Josifa (1830. - 1916.), koju su sačinjavali isključivo vojnici iz Banata, iste visine i ne duže od tri meseca.  Petar Stajić se istakao kao primeran vojnik te je bio i na mrtvoj straži prestolonasledniku Rudolfu Karlu Jozefu, vojvodi od Austrije (sin cara Franca Jozefa i carice Elizabete (Sisi) 1858-1889.). Car Franja Josif kovao je svoj dukat, koji je i dan danas na velikoj ceni. Vladao je od 1848.-1916. godine. Zlatnik se kovao od 1852.-1915. Interesantno je da je postojao mali i veliki dukat, to jest jednostruki i četvorostruki zlatnik. Jednostruki dukat težak je 3,49 grama, 0,1106 unci. Prečnik mu je 20 milimetara, a debljina 0,75 mm. Finoće je 986. tj. 23,6 karata. Na prednjoj strani je lik Franca Jozefa oko koje piše FRANC IOS AVSTRIAE IMPERATOR , a na reversu kruna i natpis HUNGAR BOHEM GAL LOD ILL REX A. Car je imao običaj da u slučaju da je zadovoljan uslugama svojih gardista u ruku im spusti ovaj mali dukat. Današnja vrednost mu je oko 140 €. Tek toliko da današnji poslodavci i vlastodršci uvide kakve su samo mizerije. 

Deda Trifun, sin pradede Petra prokockao je sav kredit koji je njegov otac stvorio na bečkom dvoru. U vreme nacionalnog previranja, među njegovim stvarima pronađena je i srpska trobojka. Osuđen je na smrt. Kako bi ga izvukla od smrti porodica je žrtvovala 100 lanaca zemlje (72 ara). 

 

Zahvaljujući sadašnjem vlasniku Đorđu Stajiću imanje je doživelo svoju punu afirmaciju –živo svedočenje o prohujalim vremenima i slavi predaka. On uspeva, slikovito i upećatljivo da nam dočara  kulturu življenja u vremenu od kraja XVIII veka pa do XX veka. U očuvanju mu svestrano pomaže i njegova supruga, Kornelija, poreklom Rumunka. Kuća je proglašena spomenikom kulture. Svi predmeti su vlasništvo porodice, pronađeni na tavanu i ama baš ništa nije kupljeno po buvljacima i od drugih stanovnika Dolova ili na bilo kakav drugačiji način dobavljeno. 

 

O blistavoj prošlosti živo svedoče mnogobrojni artefakti prošlosti. U ovoj kući vreme kao da je zamrznuto. Svakoga trenutka očekujete da u nju zakorče likovi iz ondašnjih vremena. Obišli smo dnevnu sobu sa ozidanom peći, trpezarijskim stolom, starinjskim krevetima raspremljenim za počinak, retkim istorijskim dokumentima i starim, požutelim fotografijama. Tu je i pribor za obedovanje za tuce ljudi. 

Podigavši uvis jedan tanjir, Đorđe nam pokazuje žig koji svedoči da je star 150 godina. U ovom domaćinstvu mesto je pronašao i ručno oslikan tanjir iz 1837. Supa se kusala kašikom od alpaka, legure srebra i nikla sa porculaskom, oslikanom drškom. Pokućstvo, mnogobrojne knjige dobavljane su iz svih krajeva carevine: Beča, Praga i Pešte.

 

 

 

Spavaća soba dekorisana je odevnim predmetima, slikama i knjigama, mesto je tu pronašla i ruska ikona na kojoj je Sveti Stefan. Ikona je lepa i vredna, doneta je iz Odese 1918. godine, a svetac na njoj hoda. Naime, deluje da pokreće noge, jer su mu na nogama prilepljene skoro nevidljive ženske dlake s obraza. Sobom dominira masivni bračni krevet od ariša, prekriven ćilimom. 

 

Kuhinja  u kojoj se nekad i jelo i živelo krije i kapcima kamuflirano ognjište sa bezbroj zanimljivih predmeta iz davnina: drveni sudovi i alatke. U kuhinji su izloženi: radio aparati, satovi, terazije, posuda za mleko, a na stolu je i đule izvađeno iz zida prilikom krečenja. Ono svedoči da je kuća postojala i u vreme kada je đule ispaljeno, a to je tursko bombardovanje 1711. godine. Tu je i naprava za zatvaranje vinske flaše plutom. Nostalgična patina svedoči o bagatom i sadržajnom životu predaka koji su imali šta da ostave, a potomci su znali to da cene i sačuvaju.

 

Zatvarač pampura za boce Ignjata Vajferta

Sledi obilazak vinskog podruma koji je Đorđe Stajić poklonio Udruženju vinogradara "Sv. Trifun". Silazimo u njega strmim stepenica, plafon je lučni, zidan cigalom, omrežen paukovim mrežama, a naš domaćin nas upozorava da nikako ne narušavamo praučinu koju pauk „Pera“ plete i nad vinom, kao brižni enolog bdije. Tu vadi usnu hramoniku i zabavlja nas dok degustiramo vino, uz domaći fruštuk, naravno. 

 

Sve ovo meni deluje poprilično poznato i podseća na dvorišnu zgradu na placu moje babe i dede u Mlatišuminoj 17, na Vračaru srušenoj 2013. godine. I vrata i prozori i zidovi i plafoni oslikani valjkom i silazak i izgled podruma (doduše u mom slučaju nažalost bez vina). Deža vi.

 

Udruženje nvinogradara "Sv. Trifun" osnovano je 1998. godine, od strane grupe entuzijasta, boema i ljubitelja dobre kapljice,  u kafani “Banat” u Dolovu. Godinama su se oni okupljali o Svetom Trifunu, da se druže i ocene ko je napravio najbolje domaće vino. Udruženje trenutno broji 64 člana, iz Dolova, Pančeva, Deliblata, Straog Tamiša... Udruženje neguje voluntarizam koji ne isključuje obaveze.

Osnovni cilj udruženja je popularizacija gajenja vinove loze i pravljenja domaćeg vina na tradicionalni način kao i vraćanje “stare slave” Dolovu,  jednom od važnih vinarskih područja iz sredine prošlog veka. 

 

 

Da Dolovci nisu sujetni ljudi svedoči i to da su nas odveli do svog kolege, koji je istupio iz Udruženja, te smo imali priliku da posetimo i Podrum Čojbašić. Srdačno nas dočekuje vlasnik i vinski vitez Srbislav Čojbašić. Obilazimo podrum i degustiramo vina uz bogatu zakusku.

 

 

Ove godine Vinijada je međunarodna, osim uzoraka iz Srbije, stigli su i iz Mađarske, Makedonije i Rumunije-ukupno 176 uzoraka vina. Predsednik Udruženja "Sveti Trifun" Dolovo Bogdan Ankucić je veoma zadovoljan odzivom, a posebno je ponosan na činjenica da Vinarijada ove godine puni 19 godina. Na korzou, gde su štandovi s vinom bili izloženi, mogla je da se pazari i domaća štrudla, sir, med i slanina, a priređeno je i takmičenje u brzom ispijanju špricera (prijavilo se 8 takmičara). Pobedio je Perica Jarkovački iz Dolova, poznat i kao Pera Mućka. Na Trifundan, uveče, održano je  završno veče XIX Vinarijade u holu Osnovne škole u Dolovu, uz svečano proglašenje pobednika, dodelu priznanja i bogat kulturno-umetnički program.

 

Udruženje organizuje predavanja o vinarstvu i vinogradarstvu, posete vinskim podrumima i vinogorjima, besplatnu podelu sadnica loze, prezentacije i promocije na raznim skupovima i sajmovima, sa uspehom učestvuje na takmičenjima vina i organizuje tradicionalnu manifestaciju – Vinarijadu u Dolovu. 

 

 

Od 2009. godine Udruženje vinogradara i vinara poseduje 30 ari vinograda u vlasništvu i proizvodi sopstveno vino “Sveti Trifun”. Odlazimo i do vinograda gde se vrši ritualno orezivanje i osveštanje loze povodom slave Sv. Trifuna. A onda je vreme za svečani banatski ručak povodom praznika uz naše gostoljubive domaćine ali i uz muziku  na Sekinom salašu (2010.). Naravno uz dolovska vina. 

 

REZULTATI XIX VINIJADE U DOLOVU:

U konkurenciji belih vina pobedio je Janko Majorski iz Stare Pazove sa vinom Šardone. Isti vinar zauzeo je i drugo mesto sa kupažom belih vina. Trećeplasirani je bio Kosanović Nenad takođe iz Stare Pazove.

Među crvenim vinima najbolji je bio Rade Komazec iz Inđije sa Gazdinim crvenim vinom, koji je zauzeo i drugo mesto ali sa Kabernet frankom, dok je treće mesto pripalo Ivanu Laliću iz  Pančeva.

Kada su roze vina u pitanjau, pobedu je opet izvojevao Rade Komazec iz Inđije. Vicešampion u ovoj kategoriji je Vinarija Filipovski iz Jabuke, dok je treće mesto pripalo Imreu Lahošu iz Temerina.

Kada su u pitanju desertna vina ovogodišnji šampion je Biljana Pejčić iz Dolova s vinom od maline. Bermet Vinarije Filipovski iz Jabuke drugi je na listi. a treće mesto zauzela je Ružica Šmit iz Pančeva takođe sa vinom od maline.

Organizatori XIX Vinarijade su Udruženje vinara i vinogradara “Sveti Trifun”, Mesna zajednica i Dom Kulture Dolovo, Grad Pančevo i Turistička organizacija Pančevo.