Вински документарац на Мартовском фестивалу

 Ово је филм у коме Снови буде Стварност, прича о необичном подухвату једне француске породице која се настанила у селу Рогљеву, како би заједно са мештанима производила органско вино за међународно тржиште. Уочи премијере на 64. Мартовском фестивалу (субота, 1. април у 15 часова, у Великој сали Дома омладине Београда), разговарали смо са Жељком Мирковићем, редитељем овог филма.

Но пре тога пар речи о овој винарији. Бајнжур је пре пар година посетио Рогљево и винарију Естел и Сирила. Сирил каже да се његови гости из Француске не могу чудом да начуде да се једно такво место као што је Рогљево не искористи у туристичке сврхе. Тако је, наиме, нормално у Француској, Италији, Шпанији и Португалији. Треба доста новца, признаје. Али се брзо исплати. А овде царује српска немарност, корумпираност и инертност. 

 
"Жалосно је што ово место пропада иако има историју и традицију и одличне услове. Не свиђа ми се како се изводи реконструкција пимница", каже Сирил и наставља: "без оргиналне ћерамиде,  узима им се душа!"

Каже и да вино ради и ако будемо довољно тихи чућемо га како тихо пева. Пред долазак нагласио је да не пијемо кафу, да не нарушимо чаролију пробе вина.

"И ја овде правим вина и продајем их као вина из овог села, које је по мени одржало стари сортимент, каквог француска данас више нема. Вина одавде имају снагу и свежину која се код много познатијих вина тешко може осетити.".

Грожђе гаји техником 14. века, без хебрицида, искључиво интезивном применом мотике.

 

Вратимо се сада филму који ћемо моћи да видимо на Мартовском фестивалу.

Обећање је прича је о  подухвату једне француске породице која се настанила у Србији како би производила органско вино за међународно тржиште. Како сте одабрали баш ову тему и како је протекло само снимање у селу Рогљеву код Неготина?

Жељко Мирковић: Обећање је, заправо, прича о сновима који буде стварност. О страсти и вери једне породице која долази из Француске у мало забачено село у Србији јер верује да су нашли један од најбољих тероара за прављење вина у Европи. То је, такође, прича о обичним „малим“ људима који покушавају да живе у тешким временима и нађу свој смисао постојања. Њихова животна прича је везна за виноград, грожђе и вино. Они се рађају, живе и, на крају када одлазе са овог света, бивају испраћени истим тим вином које су целог живота правили. Занимљиво је да се копродуцент Душан Гајић са причом о целом подухвату управо срео ван Србије, у Бриселу где је упознао брачни пар из Француске који је покушавао да своја вина из Рогљева пласира на европско тржиште.

Њихова страст и вера да је то могуће одвели су нас наредне четири године у једну авантуру, где смо радећи овај документарни филм открили све лепоте овог краја и упознали дивне људе из Рогљева. Село су млади одавно напустили и остали су они старији, поносни на своје винско порекло и знање и решени да у томе истрају иако им све околности у којима живе нимало не иду на руку већ деценијама. Долазак Француза са једне стране код једних буди  наду, а код других ствара отпор јер долази неко са стране да им покаже како је могуће да мало село постане препознатљиво на светској мапи вина. Такође и Цирил и Естел препознају вредности самих људи и то их додатно мотивише и везује за село. Међутим, много је изазова пред њима, почев од саме културолошке разлике, преко бројних административних проблема у Србији, до самог бренда Србије у свету. Пред њима је дуг пут који тражи да се још неко придружи овој анавантури и помогне да се њихова бакља не угаси. Потребно је још људи да подрже њихов сан како би се пробудила стварност.

Постоје две верзије Обећања, једна од 52 и друга од 74 минута. Којом верзијом сте задовољнији и које су кључне разлике између њих?

Жељко Мирковић: Креативни документарни филм данас своје место налази на фестивалима, телевизијским станицама, дигиталним платформама и специјалним пројекцијама које уз разговор са публиком отварају  дијалог на теме којима се филм бави. Из тог разлога продуценти морају да припреме обе верзије филма које својим форматима одговарају датој платформи за дистрибуцију. Једна верзија је дугометражни филм који доноси потпуно филмски приступ теми и намењен је приказивању публици у биоскопској сали. Такво гледање је специфично зато што публика колективно гледа садржај филма и реагује на њега, деле се емоције и ствара једно филмско заједништво у мраку сале, развија посебан однос према јунацима филма. Са друге стране, верзија од једног сата намењена је публици која ће филм гледати на телевизору или екрану рачунара, то је друга врста пријема садржаја. Углавном је то један гледалац, или једна породица која посматра ваше дело. Дакле, они немају неку спољашњу додатну енергију која их подиже или спушта док гледају филм. Препуштени су себи и филму.  Обе верзије зато имају своје изазове, јер треба одредити праву меру коју дати формат прихвата као најбоље средство комуникације са публиком. За ствараоце увек је дража она дугометражна, пуна биоскопска верзија филма јер даје простор да се емоције и прича развијају темпом који није искључиво одређен временом датог формата, већ унуташњим временом филма.

Обећање већ месецима води веома узбудљив фестивалски живот. Да ли можете да нам предочите све успехе овог фима од премијере до данас?

Жељко Мирковић: Обећање је светску премијеру имало у Амбасади Француске у Вошингтону коју су заједно организовале Амбасаде Србије и Француске. Препуна сала и изузетан пријем публике, као  и дуготрајни разговор након пројекције, показали су да филм доноси једну универзалну причу са снажном поруком која се једнако препознаје и у Европи и САД. Филм је освојио награду за најбољи документарни филм у Пољској, у Варшави (European Cinematorgaphy Awards Festival). Ово је шесто светско признање за наш филм који, поред мене, редитеља, потписује и аутор Душан Гајић. Нас двојица смо уједно и продуценти филма. Обећање је до сада освојило награде за најбољи документарни филм у САД (Еугене Интернатионал Филм Фестивал) и Италији (Mediterranean Film Festival), номинацију за најбољи документарни филм на фестивалу Ред Дирт, номинацију за најбољу фотографију на Queens World Film Festivalu, као и признање за изузетну заслугу на Међународном филмском фестивалу Дептх оф Фиелд. Након биоскопске премијере у Србији у оквиру такмичарске селеквије Мартовског фестивала у Београду, Обећање ће бити приказано на фестивалима у Њу Џерсију (Trenton Film Festival), Филаделфији (Filadelfia Film Festival) и  Флориди (Wero Beach Film Festival).

Како сагледавате понуду на српској и светској сцени документарних филмова? Који наслови/аутори су ваши фаворити у понуди? Шта очекујете од пројекције на Мартовском фестивалу?

Жељко Мирковић: Данас је документарни филм присутнији на филмском тржишту више него икада.  Бројни фестивали, ТВ станице и изузетно моћне дигиталне платформе попут Нетфлиxа, Амазона, Итунеса, специјализовани кабловски канали и многи други формати омогућују да се открије богатство документарног филма. С друге стране, подиже се и ниво квалитета који документарни филм треба да задовољи да би могао да буде конкурентан. Филмови се снимају више година и траже посвећеност у свим фазама пројекта, од истраживања, често неизвесне продукције, до веома изазовне монтаже и постпродукције. Не волим да издвајам имена и ауторе јер знам колико је сваки филм изазов за себе и колико тражи времена, али и умешности да се продукцијски изведе у пуној снази. Када знате да је неко издвојио четири године свог живота јер верује да ће на крају пута направити дело које ће људима донети неку нову визуру стварности, или отворити дијалоге о реалности и будућности и да иза тога мора да стоји дубока страст и вера, онда томе морате да одате за почетак макар поштовање и захвалност на свему. Из тог разлога веома је важно да Мартовски фестивал опстане као модел који ће да мотивише домаће ауторе документарног филма да се баве и истрају радећи и живећи овај жанр. Мислим да ми као регион можемо да понудимо богато и јединствено лично искуство у датим светским околностима, представљено кроз ауторска дела у виду документарног филма. Сматрам да својим амбицијама не треба да се ограничавамо само на рагион и Европу, већ да тражимо место на глобалној мапи и освајамо тржишта САД и Азије. Управо мој документарни филм Обећање, као и претходни Други сусрет, показују да је то могуће, и да је потребно да се поставе такви циљеви. Такве циљеве требало би да прати и инфракструктура државе кроз ФЦС, Министарство културе, а затим преко РТС-а, али и других ТВ станица и платформи. Сви они треба да препознају да уз помоћ документарног филма, наша земља и наш народ могу најбрже и најбоље презентују и извуку из анонимности.

Разговарао: Ђорђе Бајић

www.фцс.рс