Sremski Karlovci - kada vino govori

Srbijom je protutnjao prvi Dan otvorenih vinskih podruma. Mislim za vinoljupce, ovo je bio prvi, masovni i istovremeni napad na vinarije u skoro svim vinskim regionima Srbije. Za  vinare su ona uvek otvorena, al’ se tamo, bogami, radi. Mi, vinoljupci, kada kažemo vinski podrum asocijacija je hladno i tamno mesto gde vina spavaju. Uz prostoriju gde se ista probaju i o njima diskutuje. I tako u nedelju, kad je zvezda na nebu odskočila dobrano, dobro organizovane formacije vinskih fanova, zaputili su se svako na svoj položaj. I zauzeli ih bez problema i žrtava. Ne samo da nisu naišli na otpor, nego su ih vinari na otvorenim kapijama dočekali sa osmehom i raširenih ruku. Čudni su to ljudi. Rekao bi čovek nemaju nikakvih problema. A imaju. Dobro raspoloženi, gostoljubivi, skloni šali, a ne kuknjavi. Tako netipično za zemlju Srbiju.

No danas je ponedeljak. Spušetna je i zadnja čaša, nazdravilo se i za pojas zadenulo, vino i njegovi tvorci konačno mogu da odahnu. Veseli i bučni gosti vratili su se svojim redovnim obavezama u manje ili više upotrebljivom stanju. Vinari su opet zasukali rukave i zagledaju nebo i vinograde. Njihov posao je pod vedrim nebom, nekad ga ometa kiša, a nekad malko i previše zagreva Sunce. Skoro nikad onako kako bi grožđe i vinari hteli.

A što se moje persone tiče i moje male družine, mi smo hteli da budemo romantični. Zato smo se u Sremske Karlovce uputili istoimenim vozom. Osvežili smo se na Fontana četiri lava, iz 1799. godine i popili gutljaj vode, jer legenda kaže, to je potreban uslov da se ovde vratite. Zatim smo se zaputili ulicom Karlovačkog mira ka Vinariji Kiš. U ovoj ulici nalazi se par vrlo zanimljivih vinarija; neke su bile u pasošu, a neke ne.

Karlovački mir sklopljen je (sasvim logično) u Sremskim Karlovcima 26. januara 1699, između Austrije i njenih saveznika na jednoj strani i Turske na drugoj (na kraju Velikog bečkog rata 1683-1699), uz posredovanje zamalo htedoh reći Evropske unije, a ustvari Engleske i Holandije.  Ono što je posebno interesantno je da su se ovde, po prvi put u istoriji diplomatije, pregovori odvijali za okruglim stolom, kako niko ne bi imao primat. Svaka od četiri delegacije ulazila je u prostoriju (u improvizovanoj baraci) na svoja vrata, da ni tu ne bi bilo privilega ni za jednu pregovaračku delegaciju. Mir je zatražila Turska, posle nekoliko uzastopnih poraza u ratu sa Austrijom, počev onog pod Bečom 1683, pa do bitke kod Sente 1697, čime je označeno njeno definitivno povlačenje iz Srednje Evrope. Rezultat pregovora je da su se Turci povukli, a vlast je preuzela Habsburška monarhija. Franjevci su na mestu stare barake u kojoj se pregovaralo, 1817. podigli Kapelu miru (pun naziv: Kapela Svete Gospe od mira), koju smo ostavili sa svoje leve strane.

Mi smo išli u Kapelu vina, na nedeljnu, vinsku liturgiju. Kod našeg starog drugara Predraga Crnkovića. Vinarija Kiš jedna je od najstarijih u Karlovcima sa tradicijom koja seže do davne 1830. godine. Srdačno pozdravljanje, razgledanje vinarije (sramota me da kažem prvi, ali ne i poslednji put)  i onda zasedosmo.

Iako je u pasošu pisalo, da ova vinsko-putna isprava omogućava degustaciju tri vina u svakoj vinariji, Srbi ne bi bili Srbi, kada ne bi kršili propise. 

 

Probali smo osam vina: Grašac, polusuvu Misteriju (rajski rizling), Šardone, Roze, Portugizer, Merlo, beli i crveni Bermet. Predrag sipa i priča, mi slušamo, vrtimo čaše, mirišemo, probamo i časkamo.

Kako vina nastupaju, tako je žamor sve bučniji, a atmosfera sve veselija. Predrag, poput veštog kormilara vodi ovaj vinski brod, uzbudljivim vinskim talasima, a posada je svakog trenutka sve razdraganija. Vina Vinarije Kiš okitila su se silnim znamenjima na mnogim međunarodnim takmičenjima.

 

Domaćini na sto iznose ’lebac sa vojvođanskim eurokremom, difolt užinu iz mog detinjstva, iz predholesterolske ere. Na lebac, po mogućnosti vruć, namaže se svinjska mast, a onda se vrhovima prstiju nežno, ali odlučno pospe crvena Aleva paprika.

Krcka hrskava korica hleba pod zubima, zalivaju je mnoga, ali sva Kišova vina i šta ćeš kud ćeš, kad ti je najlepše ’ajd’ na put. Pozdravljamo se, obećavamo da ćemo opet naići, i proveramo par vinarija sa kojima nemamo bezvizni režim. U dve vlasnici nisu tu, pa ne insistiramo, pozdravljamo domaćine i dolazimo do Vinarije Petrović (takođe nije u vinskom pasošu).

Pomalo bezobrazno pritiskam kućno zvono i na vratima se pojavljuje domaćin. Izvinjavam se i bojažljivo ga pitam možemo li da pogledamo vinariju, da nešto i probamo.

„Naravno“, odgovara sa osmehom, uzima ključ i silazimo u podrum. Za par minuta pridružuje nam se oveća, vesela grupa, vinskih kolega. Vinarija Petrović, osnovana 1997. godine, ima osam hektara vinograda u pravcu Čortanovaca. Vina koji proizvode su pre svega Sila, Italijanski rizling, Šardone, Merlo i crveni Bermet. Da li treba da vam kažem da smo sve to probali? Vinarija pravi i Kaberne, ali ga trenutno nije bilo moguće probati.

Godišnja proizvodnja iznosi oko 90 hiljada litara kvalitetnog vina,  što u sudovima od inoksa, što u dobrim hrastovim buradima. Bela vina su sveža, dobro izbalansirana, merlo malo slabijeg tela, ali zato crveni bermet spada u bolje koje sam probao.

Vino ove vinske kuće je Sila, autohtona vrsta sa Fruške gore, vino lepih kiselina, aroma grensmit jabuka i cvetnih nota, koje se može piti i kao aperitiv. Sila je nastala u intimnom odnosu kevidinke i  šardonea, 1988. godine, pod dirigentskom palicom Sime Lazića , koji joj je i podario ime od početnih slova svog imena i prezimena.

A što se bermeta tiče, on je bio moćno korupciono sredstvo u pregovorima sa bečkim dvorom. Svaka karlovačka porodica koja se bavi vinarstvom u najstrožoj tajnosti čuva samo svoj recept za bermet, neke samo svoje „cake“. Ono što je opštepoznato je da je bermet desertno vino uz dodatke poput, suvog grožđa, suvih smokava, pelina, rogača, slačice, vanile i oraščića...

Jednom poprečnom ulicom presecamo u ulicu Mitropolita Stratimirovića i dolazimo do Vinarije Živanović. Mog starog znanaca. Tada sam sa planinarima posetio ovu vinsku kuću i Muzej pčelarstva. I baš kada je vlasnik vinarije, Žarko Živanović hteo da me uvede u vinske lagume, planinari su komandovali pokret. Trebalo je osvojiti Stražilovo. Žal za propuštenim, neviđenim je ostao.

Mnogo se od tada promenilo, osavremenilo, pa u prelepoj bašti probamo tri vina ove vinarija, a ja biram Italijanski rizling, Probus i Kaberne. Probus ime duguje rimskom caru Marku Aureliju Probusu, koji je obnovio vinograde na Fruškoj gori, a ova vinska sorta uspeva samo ovde.

Probus je nastao ukršanjem skadarke i kaberne sovinjona u Institutu za vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima, a ova sorta je priznatu 1983. godine. Koristimo priliku da obiđemo i dva vinska podruma-laguma, koji se nalaze unutar ovog porodičnog imanja.

Stari lagum, nastao u XVIII veku, iskopan je duboko u bregu i u njemu se vina proizvode i čuvaju. Od vinskih isparenja na zidovima vinskog laguma formira se plemenita plesan. Decenijama. Utičući na vlažnost vazduha i temperaturu koja je stalna i iznosi 12, 5 ° C. U ovom lagumu videli smo vinsku burad iz 1910. godine u odličnom stanju. Drugi podrum se prostire na 140 metara i u njemu se organizuju degustacija vina, rakije i meda, uz “sremački fruštuk”. Kapacitet degustacione sale je osamdeset sedišta.

Na vinskoj karti "Titanika", uz mnoga vina iz najpoznatijih francuskih i italijanskih podruma, nalazio se i "auspruh", ili samotok, neki tvrde austrijski, a neki su kategorični da je u pitanju karlovački.  godine 1985. na dubini od četiri kilometra, u brodskoj olupini nekad moćnog „Titanika" pronađene su boce ovog desertnog vina. Nikad ovo vino nije bilo za svaki džep. U vremena kada su dobra bela i crvena vina prodavala za oko dve forinte, auspruh  se plaćao četiri forinte.

 

Slavni predak porodiće Živanović, Jovan, profesor Karlovačke gimnazije, ali i čuveni vinar i osnivač  racionalnog pčelarstva kod Srba, potomcima je u nasleđe ostavio stare recepture za spravljanje nekoliko najpoznatijih vrsta karlovačkih vina i rakija, među kojima su i recepti za auspruh i bermet. Evo kako se ukratko pravi auspruh: proberu se osušena zrna grožđa (suvarak) i naliju sa istom zapreminom vina kolika je zapremina suvarka. Masa se gnječi i mulja, narednih šest nedelja svaki dan.

Vreme, neumoljivo, kao i vino teče. I dok se tom protoku vina radujemo, vreme koje ističe, sputa nas u aktivnosti. Bili smo prinuđeni da se odreknemo planiranog ručka, te smo se vratili do centra, a onda   ulicom Patrijarha Rajačića, u kojoj se nalazi i karlovački muzej, stigli do naše sledeće odrednice, Vinarije Vinum. I opet susret sa poznatim i dragim licima. Ljude iz Vinarije Vinum toliko često viđam, ali na toliko različitih lokacija, tako da mogu da, nedajbože, pomisle da ih uhodim. Što ne bi bilo čudno s obzirom, da imaju sve od reda sjajna vina. O čemu svedoči i najfriškije Dekanterovo priznanje iz ove godine, oličeno u srebrnoj medalji za njihov Sovinjon blan.

Obilazimo stari podrum u cigli, koji će uskoro napustiti i preseliti se u nove prostorije, pošto se radi o iznajmljenom prostoru. Ostaje žal za tom ambijentom, ali je jasno da je ova vinarija već „prerasla“ ove prostore. Ono što, dodatno izaziva divljenje, je i činjenica da su i u Vinariji Kiš i u Vinariji Vinum u toku poslovi u vezi preseljenja, renoviranja, a da su te aktivnosti načas prekinuli, kako bi nas ugostili. Na tome im bezgranično hvala!

Iz kible nas zavodljivo gledaju Italijanski rizling, Sovinjon, Roze, Frankovka, Pino noar i crveni Bermet. Družimo se uz ova vrhunska vina, uz hleb, masline i kozije sireve sa Male Pijace kod Kanjiže. A onda pogled na sat pokazuje da moramo natrag na voz.

Posle tolikih predivnih vina i druženja za pamćenje, starinski voz „Romantika“ pretvorio se u ljutu aždaju i poput imaginarnih „brzih pruga Srbije“ munjevito nas vratio kući.