Vinska ilegala po drugi put među vinopijama

Impresarijum

 

Ovo je reportaža koju ću najlakše ili najteže napisati. Videćemo! Kao jedan od osam osnivača Vinske ilegale (VI). Jedini koji je, u međuvremenu, napustio ovaj projekat. Vinska ilegaja osmišljena je kao svesni otklon od mejnstrima, kao alternativna vinska grupa. Kao svojevrsna vinska infuzija na vinskoj sceni Srbije i regiona. Svima je prva asocijacija bila grupa partizanskih ilegalaca iz popularne serije „Otpisani“. VI nikad i nikako nije htela da koketira sa politikom i ideologijama, naprotiv! Ja sam je više sagledavao poput koncepta „Dečaka“ koji su postali „Idoli“. Svi su ih smatrali za zamlate, a oni su napravili najbolji domaći album, „Odbranu i poslednje dane“. Provokativno i inteligentno, pre svega. 

Kakav će biti drugi festival Vinske ilegale? Kako će oni sve to „izhedlovati“? Znate tu  čuvenu dilemu, kad napraviš bum, prodor, lako je, jer niko ništa ne očekuje, pa se prijatno iznenade. Ali, ako napraviš nešto i to ispadne dobro, očekivanja su već velika, najčešće prevelika. Jer, prvo može biti slučaj, drugo je potvrda, a treće već polako postaje tradicija. Kao u muzici; uvek je debi album, onaj kojeg se sećate sa setom i težite da ga drugim dosegnete, ako ne i zasenite (ako je moguće). Ono što je u početku bilo zabrinjavajuće je izuzetno kratka, petnaestodnevna kampanja, koja je više bila usmenog tipa, od usta do usta, konsprativna... Mladost, ludost, radost. 

Šesti dan juna

Dakle, Vinska ilegala je 6. juna ove godine napravile drugi vinski „ivent“ pod nazivom „Vinska liga šampiona“. Oslonila se na sigurnost proverene i atraktivne lokacije, u kojoj smo uspešno izveli svoj prvenac, a sada se uhvatila ukoštac i sa fudbalskim šampionatom i ustaljenim vremenskim šablonima. Ova prelepa vila, obrasla zelenilom i kamuflirana od pogleda, nije bez razloga osamdesetih godina prošlog veka, bilo kultno mesto najboljih žurki „novog talasa“. Ovom, novouspostavljenom praksom „vinskih žurki“, vila jednom godišnje živi svoj novi, a opet stari život. No, vratimo se na sportski rečnik, VI je potpuno promenila vinski tim sa prvog festivala. Sasvim nove vinarije! To je svakako pokazatelj potencijala koja ona poseduje. Jer, zasigurno, svi učesnici prvog, pod nazivom „Melodije vina“, rado bi se odazvali pozivu Ilegalaca. Da ne grešim, potvrdilo je prisustvo par njih u civilu. Kako sami rekoše:

 „došli smo da podržimo celu stvar, sjajnu ideju...“ 

Da ne govorim da su mogli da dozovu bar još pola od broja vinarija koje su pozvali ovom prilikom. No, prostor koliko ima prednosti, toliko svojim kapacitetom i nesrećnim rasporedom diktira ograničenja. A razlog popularnosti dešavanja koje organizuje Vinska ilegala nije  samo u činjenici da ne naplaćuju vinarijama, nego ih je prosto nevaspitano odbiti.

Ovogodišnji festival okupio je neke već proverene vinarije poput Aleksandrovića, Kovačevića, Janka, Budimira, Botunjca, Matalja, Belog Brda, Temeta, beogradsku vinariju Poljoprivrednog fakuteta-Radmilovac, ali i male vinare (Chichateau, Ilić-Nijemčević, podrum Šomođi, Pušeljina Garaž Vinarija, Aca Popović, Podrum Danguba, Podrum Stari dani, Podrum Trivanović, Selectra i šarmantni oumen Bole, pančevački vinar). Težište delovanja upravo na male, nove vinarije, otpočetka je bila osnovna misija VI. Od prošlog festivala VI je bila, ili na drugi način stupila u kontakt sa mnogima od njih. Predstavile su nam se nove vinarije poput Deurića i egzotika poput McCulloch Wines. Na teren, neočekivano, nisu istrčale ekipe Zvonka Bogdana i Milanovića (Rittium), ali to je više šteta za njih i prisutnu vinsku publiku, nego za Vinsku ilegalu. Da su na vreme javili, neki sa rezervne klupe bi se brzo zagrejali (ohladili vina) i radosno istrčali na vinski teren. 

No, nema razloga za tugu. Vinarija je bilo više nego prvi put (onda 18 sada 21). I ne samo to. Vinarije su donele i dosta svojih etiketa, a vinski veterani su festival oplemenili i mehurićima. Za trista dinara za ulaznicu i dvesta za kotizaciju, ova vinska manifestacije je dobila dobrotvoran, da ne kažem humanitaran karakter. Za publiku, naravno. Samo je falilo da se iz obližnje Kuče cveća povampiri hedonista u beloj uniformi maršala i zapita:

 „Druže, jeste li dobro ohladili ovaj šardone, majkumubožiju!“

Vremenska prognoza je najavljivala lepo vreme, što je za ovako izabranu lokaciju, od presudnog značaja, s obzirom na prostranu i prelepu baštu. Nisu omanuli. Bravo za meterologe! Atraktivnost mesta takođe je takođe privukla deo publike. 

Što se marketinga tiče, Vinska ilegala je izašla sa novim, zanimljivim plakatom, šarenim bedževima, koji najavljuju leto i devojke u letnjim haljinama, a sada imaju i svoju zastavu. Neke je naziv manifestacije naveo na pomisao da će probati vina, ali i gledati fudbal. Što jednostavno ne ide! Vino i vinare treba ispoštovati! Novina je i etiketa, „Vinska ilegala vam preporučuje“ kojom su Ilegalci krunisali neka vina koja vole. Pa ko da ih ne voli, kada su tako simpatični i blesavi!

 

Prošli put, vinski izlagači su bili podeljeni u dve prostorije. U manjoj su bile manje vinarije, vinske nade, a u većoj - vinarije već na glasu. Ovog puta taj koncept nije mogao da se primeni bez većih i zahtevnijih građevinskih radova, koji bi podrazumevali izmeštanje zidova. Stoga se u prostoriji gde nastupaju već afirmisane vinarije, „prošvercovalo“ i par manjih. Što nije nedostatak, naprotiv. Sviđa mi se ideja tog vinskog mosta koji spaja vinske novitete i one osvedočene, jer dobar savet zlata vredi. A još više volim da vidim, kada vinar zamoli kolegu: 

„Daj da probam ta tvoja vina! Šta imaš?“

 

Aca Popović, moj dragi prijatelj, iz Petrovca na Mlavi zaseo je u čelu veće sobe, na visokim pultu, pa se delovao poput DJ-a, koji zabavlja i nadgleda vinsku selekciju ove prostorije. Čovek koji grožđem snabdeva mnoge ugledne vinare, odlučio je da napravi svoje. I nije pogrešio. Povremeno sam mu se našao uz pti-verdo (u roze i crvenom izdanju). Na friškom vazduhu, takođe u ulozi DJ-eva, bile su odlikovane vinarije: Aleksandrović, Matalj, Belo Brdo i Temet. Odmah pored njih sjajni muzičar pristigao iz Amsa, koji je svirao „sav taj džez“. 

 

Predstavljen je i vinski turistički vodič „Vinarije i vinogradari Srbije”, autora Zorana Rapajića, u izdanju Admiral books-a, a zainteresovani su mogli ovde da nabave i vinske pasoše (par je podeljeno u nagradnoj igri, kao i jedna knjiga, putovanje do Radmilovca i pregršt boca vina). Rukotvorine za vaše najdraže vinske boce i čaše predstavila nam je, kao i prethodni put, manifaktura Šici-Mici. 

Početak festivala obeležila je slabija poseta. Vinska publika se dosta razmazila. Odbilo ih je toplo vreme, mada je u prostranoj bašti bilo dosta hlada i vrlo prijatno. Čekaju da smrkne, da o’ladi... No, to je onda pravo vreme za sladokusce, da natenane proćakulaju sa vinarima, probaju, ocene, pronađu favorite, i razgledaju. Kad ostatak ekipe navali, mogu se uvaliti u udobne stolice u bašti i družiti se. 

A sad par zamerki. Pre svega na kašnjenje nagradne igre koja je zakazana u 18:30. I sami svesni da ovaj deo programa, može da dobije svadbarski karakter, da klizne u kič, Ilegalci su putem ironije, pokušali da od toga naprave otklon. Negde tu su se ta velika deca pomalo i zaigrala i preigrala. No, sve te propuste možemo da pripišemo njihovoj mladosti. Oni su poput mladog vina sa potencijalom, pa treba da malo odstoje, da sazru, da se „barikiraju“. Želja, mašta i energija su tu, samo treba to još malo prožeti iskustvom i disciplinom. Manje-više niko tu nešto nije mogao da zameri, da zakera, a ponajmanje na ponudi vina. 

Deurić nam se predstavio sa dve etikete, jednan beli i jedan crveni Talas. Zanimljivo. Do njih, vršačka Selecta sa belim i crnim burguncem, koji vredi da se o njemu detaljnije priča. Neke vinarije su (opravdano) pre vremena napustile žurku, nekima je ponestelo pojedinih vina, ali bilo je to sjajna prilika da se fokus sa vina, prebaci na prelepe Beograđanke (ili Beograđane, već po afinitetu). Ono što me, uvek, novo i nanovo, oduševljava je susret sa mojim vinskim prijateljima, starim i novim, svakim danom ih je sve više, tako da smo ovo veče proveli sa našim novim prijateljima, koje smo stekli prilikom posete Sremskim Karlovcima. Gastronomsku ponudu upriličili su naši stari znanci, porodica Paović, sa svojim izvrsnim delikatesima sa Njeguša. Hamletovska dilema: sir, pršuta ili kobasica, pitanje je sada?

 

Vinarije koje su poznate i vrapcima sa grane, bile su dobar putokaz vinskim pripravnicima i stažistima. A nama, iskusnijim, vinskim komarcima, vreme za pauzu od eksperimantisanja i vreme za razgovor sa starim znancima i dragim prijateljima. Jer, kako odoleti penušavom Aleksandroviću pino noaru ili vinskoj klasici Trijumfa i i ostalim klasicima, sabranim Temetovim delima, Mataljevom Kremenu, Terasi i Dušici, Saletovim vinskim slatkišima. 

Kako proći pored Budimira, Kovačevića i Janka, a ne očešati se za „čašu razgovora“. Kako ne odati priznanje Radmilovcu (Beograd, pored Beča, je jedini glavni grada u Evropi, koji ima svoje vinograde i vinske podrume) na svemu tome što rade. 

Ili ne navratiti kod Trivanovića, iz Erdevika, koji se vinom bave od 1959. godine, a uzgajaju sovinjon, italijanski rizling, taraminac, sivi pino, merlo, kaberne i siru. Njihov Roze, ljubičasto-crvenih tonova, nežnog tela i voćnih nota divljih jagoda i maline, koje vam dočaravaju „proleće u čaši“. Ili ste, ipak, za moćnu siru, vino bogate, prefinjene teksture, jakih tanina i veoma blagih kiselina, slojevitih aroma šljiva i crnih ribizli, zaokruženih aromama vanile i kafe. 

Kako ne zastati i popričati sa Kostom o umetnosti, vinu i jagodama? Umetnik među vinarima i vinar među umetnicima. 

A šta reči o vinarija MC, o njihovim organiskim vinima, iz kojih izdvajam odlični  pino noar. Tek da se usporedi sa Kostinim. 

Vinarija Ilić-Nijemčević sa pozicije „prijatnog iznenađenja“ uspela se na poziciju „ništa manje ni ne očekujemo“.

A sad, ono što je meni ovde najdraže. To je baš to vinsko istraživanje. Ilegalci su, od prošlog sajma, dosta putovali, sklapali prijateljstva i vrbovali vinarije. Plodovi njihovog truda, u subotu, su nam svima bili vidljivi. Podrum Stari dani predstavio nam je novi roze Kalabalak, po sortnom sastavu pino noar, a onda vino po kojem su postali prepoznatljovi, zanimljivi Dert 2012, kupažu kabernea i merloa. Vina koje može da ponese titulu „best buy“. 

Podrum Danguba pored sjajnih vina potrudio se da svoju šarmantnu predstavnicu obuče u narodnu nošnju. Potez vredan svake pohvale. U ćoški su sebe, ali i sve nas zabavljala dva vesela Pančevca: Pušeljina garažna vinarija i Just the Bole. 

Sjajni ljudi i vinari, puni duha, veći ilegalci od Ilegalaca, sa vinima koji obećavaju. Bole nas je dočekao sa njegovim Anno-m, ali i sjajnim merlom i 15 % alkoholnim kaberneom, kome je potrebno da još „nabilduje“ telo. Pušeljina nas je iznenadio muskat otonelom i mirisnim tramincem, a kruna probe njegovih vina bila je sjajna frankovka. Merlo i kaberne smo ostavili za sledeće druženje. A šta još valja reći o ovom interesantnom i ekcentričnom vinaru čija jedna etiketa nosi provokativni naziv „Bonus penis“.

Somođi (Somogyi) je simpatičan vinar iz sela Aradac (okolina Zrenjanina), čiji se vinogradi nalaze ispred linije odbrane od poplave, takoreći na izvol’te Tisi. No, o svemu ovome on govori sa osmehom na licu i srdačno nas nudi svojim vinima. Šetnju vinarijom Šomođi otpočinjemo od belih (šardone kojem sam vinar tepa „vino pet jeresi“; ako sam vas zaintrigirao pravac na njegov blog: http://sp-wine.com/), preko Zablate Šiler, tradicionalno „tankog“ crvenog vina Banata.  Izraz „tanko“ ovde je u funkciji boje, a ne tela. U prethodnih  60-tak godina skoro je zaboravljeno, ali se vaskrisavanjem vinske kulture, vraća na vinsku pozornicu. Šiler je tamniji roze ili svetlije crveno vino. Podrazumeva potpunu berbu raznorodnog (kuve), pa i stonog grožđa iz jednog vinograda, zatim muljanje zajedno i fermentaciju. Vrenje kljuka je svega dan ili dva (po postupku za crvena vina), kako bi vino dobilo boju. Komini se u toku vrenja  dodaju zreli i zdravi celi grozdovi grožđa (karbonična maceracija). Zatim se otače i dalja fermentacija je u reduktivnim uslovima karakterističnim za bela vina. Postupak proizvodnje je tipa „božole“, i to opredeljuje i način konzumiranja ovog vina. Ovo vino je izraženog voćnog ukusa, vrlo pitko i osvežavajuće, pa se pije još dok je mlado. Degustaciju nastavljamo razigranim Vrancem (tehnologija bez malolitičke fermentacije i bez presovanja i filtracije; samotok) i upregnutim Kaberneima iz dve različite berbe.

Polako prelazi u tradiciju da Vinska ilegala na svakom festivalu iznedri neki dragulj, da premijerno nagovesti neko veliko vino i vinariju o kojoj će se tek govoriti. Prošli put bio je to Bjelica za Babarogom. Sada, vinarija šarmantnog imena Chichataeu. Tu se baš napravila poprilična gužva. 

 

Počev od šardonea sa divljim kvascima, preko rozea za bivše pankere, Pink Pank, sjajne svetlo-roze boje, harmonično, kremasto a iskričavo vino, profinjenih kiselina, na nosu kompleksno sa cvetnim aromama orhideja i voćnim aromama zrelih šumskih jagoda, crnih trešanja, uz diskretan šarm mediteranskog bilja i osvežavajuću notu citrusa u boci, koja će vremešne podsetiti na klakere. Iz Chichataeu portfolija biramo zatim Fabulu malu, bordo kupažu ( 50% merlo 30% kaberne sovinjon i 20% njegov rođak fran), vino tamne, rubin-crvene boje sa ljubičastim odsjajem,  kompleksno crveno vino sa aromama čokolade i zrnom kafe arabike. Vino koje tek najavljuje ono što sledi. Fabulu malu možete odložiti u vaš vinski mardelj u narednih tri do pet godina, a onda tek možete da se zajedno radujete.

I na kraju, iz ove vinske kuće, vino koje je obeležilo ovaj festival, Fabula Lagum. Po sortnom sastavu kupaža kaberne sovinjona, frana i merloa,  puno vino, sa eksplozijom zrelih, slatkih tanina,  sa aromama zrelog crvenog i crnog šumskog voća (maline, ribizle, kupine, borovnice), pržene kafe i crne čokolade, uz nagoveštaj vanile i začina. Punog tela, uz obilje zrelih, ali slatkih i mekanih tanina. Znači, Bordo!

Ono što posebno raduje je činjenica da na ovakvim vinskim skupovima sve više zatičemo i strance. Šta susrećemo, družimo se i diskutujemo, pa samim tim i nisu više za nas stranci. Imaju dosta reči hvale, poneku dobronamernu sugestiju, a postoje indicije da su spremni i da investiraju u našu vinsku industriju. I ne samo to, nego umeju i znaju i da nam/vam preporuče neko naše vino. Prva šansa da ulože u našu zemlju će im biti rešenje sudbine našeg vinskog giganta sa sjajnim potencijalom, „Vršačkih vinograda“. Mada, ako ga dušmani puste niz vodu i ponude za dinar, ozbiljno se zanosim da formiram konzorcijum prijatelja i investiram. 

Bilo je to još jedno vrlo uspešno vinsko veče. Veče, u kojem je Vinska ilegala učvstila svoju poziciju na vinskom nebu Srbije i vinskoj publici, pored izvrstnih vina, ponudila i dobru zabavu. Kada je Dedinje, na dan dobilo vinsku fontanu. Najavljena je i zanimljiva inicijativa, inspirisana pesmom EKV, „Pet hiljada ljudi sa dignutim čašama“, gde bi se u zakazanom terminu, na centralnim trgovima većih gradova Srbije okupili vinoljupci i vinari. Aplicirilali bi za Ginisa, ne mislim na onog koji pravi pivo, već onog što piše knjigu rekorda. 

A mi, do kasno u noć, probili smo sve termine, uz najizdržljivijeg vinara Acu Popovića, koji je tolerisao naš vinski entuzijazam. I strpljivog Keleta iz Vinske ilegale, koji drugu godinu zaredom, ne miče od izdavanja čaša i propušta sjajnu žurku. Monika Beluči je, u isto vreme, posetila Podum Vukoje. Bilo bi lepo, da nam se te večeri pridružila. Ne sumnjam da bi uživala!  

A, kada se i zadnji vinoljubac, zadovoljno klatio ka svojoj svojoj sigurnoj kući, jedan moj drugar, okuražen najboljom vinskom kupažom udruženih srpskih vinarija, prišao je pripadnicima organa reda, po potrebi i gonjenja i ljubazno ih upitao:

„Gospodo, upravo se vraćam sa jednog uspešnog vinskog skupa, pa ako vam nije neki problem, ja bih da proverim; da li da sedam za volan ili da pozovem taksi?“ 

Ako to nije odgovoran vozač, ja ne znam šta je. Do sledećeg druženja, živeli!