Vinska pesma

U vinogradu grožđe se rađa,

Iz kamena sokove opojne sisa,

Kiše ga, aprilske, kupaju,

Na Suncu odrasta i  jača.

A kada vetar jesenji ga zanjišu,

Vredne ruke u korpe ga nežno polože,

Pa ga u podrume mračne utamniče,

U večni hlad u kome samo tišina caruje.

Alhemičari drevni,  vitezovi vinarski,

Dođoše i grozd u vino slasno prevedoše,

Odliše ga u burad tešku hrastovu,

Da u njemu sada drugu mladost sniva.

Pa kada mu pravi čas kucne,

Kad samoću više trpeti ne htedoše,

U boce staklene pretočiće ga.

Al’ tu nije kraj, već je početak novi.

Grla žedna njegov ukus ištu,

Čaše vinske za njime vape,

Gledaju ga i potajno čeznu,

Pesnici mu setne pesme poje.

Vino,  što grozd nekada bejaše,

Ponosno se u boci šepuri,

I priču priča nebesku,

O jednoj zemlji i jednom vremenu.