Vinarija Pusula --Pocerina

U Pocerskom rejonu, gde prostrana Mačva zalazi u brdovitu i valovitu Podgorinu, nalazi se pitom i slikovit kraj, od davnina poznat po vinogradarstvu i voćarstvu. Krasi ga očuvana priroda, prostrani voćnjaci i uredna seoska domaćinstva. Na blagim obroncima brdašca Pusula, u selu Miličinica, padini koja je cele godine izložena suncu, 2006. godine nikao je prvi vinograd Vinarije Pusula.

Narednih godina, na obližnjm parcelama, nastavili su da šire vinograd, podižući nove proizvodne i jedan matični zasad. Od trenutka kada zakoračite u vinograd, šum lišća, miris grožđa, predivna panorama, stvoriće sliku u kojoj biste mogli da uživate satima. Ovo su sigurno najlepše slike koje priroda može da naslika i koje možete da doživite u jednom od vinograda valjevskog kraja.

U 1863. godini u selu Miličinica bilo je zasađeno oko 160 motika vinograda (stara mera), što iznosi u današnjim merama nešto preko 10 hektara. Ako se uzme u obzir broj stanovnika vidi se da je to poprilična površina, prosečno oko 10 ari po domaćinstvu, a najviše su imali preci Sirovljevića, oko 70 ari. To je bilo prvo obnavljanje vinograda po oslobođenju od Turaka. Deobe zadruga oko 1880. godine, porast stanovništva, uz mali zastoj zbog epidemije filoksere, povećali su površine pod vinogradima oko 1900. godine na oko 200 hektara.

Trgovci Obradovići iz sela, su se odselili u Šabac, a posedovali su vinograd na bregu i padinama Oštrikovače (brdo prema crkvi u Miličinici) na preko 4 hektara. Prosečno domaćinstvo imalo je vinograde od oko 50 ari. Za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata došlo je do zapuštanja i propadanja brojnih vinograda, ali i do ponovnog obnavljanja po njihovom završetku.

Posle 1945. godine došlo je do pogubne poreske politike kada su vinogradi bili stravično oporezovani i to naročito ako je u zasadu bilo vrhunskih sorti, pa su mnogi, tačnije svi, zapustili i pokrčili vinograde. Nepovratno su propale stare sorte koje su bile prilagođene terenu i klimatskim uslovima, naročito vremenu zrenja, brižljivo selekcionisane višegodišnjim iskustvom i razmenom.  Vinogradi su bili zasađeni od padina Cera pa preko visova (poznata Bukorska glavica) i padine Vlašića, gde se na jednoj od njih nalazi i vinograd Vinarije Pusula.

Isključivo od grožđa iz sopstvenih vinograda, berbi 2008., 2009. i 2010. godine Vinarija Pusula je proizvela četiri vina uzbudljivih aroma, sorti Sauvignon blanc, Cabernet Sauvignon, Pinot noir i Chardonnay. Vrlo brzo paletu vina će obogatiti novim sortama: Gewurtztraminer, Cabernet Franc i Semillon. Uz nastojanju da i formalno dobiju status - vrhunskih vina, pokrenuli su postupak zaštite geografskog porekla vina Vinarije Pusula kod Ministarstva poljoprivrede Republike Srbije.

I kad govorimo o Vinariji Pusula, mi opet govorimo o ženama i vinu, o poeziji koja je pretočena u boce,  ali i ispisana na njihovim etiketama. Dakle, imamo jedinstveni slučaj vina koje dok pijete i u njemu uživate, možete i da čitate. Radi ilustracije, evo kako je pisan Pusulin Sauvignon blanc: 

Odakle početi? Od zelenih lastara i osunčane padine? Vratiti se dvadesetak godina u nazad, zapitati se koja je ljubav tada bila važnija? Još neku godinu pre, kada je otac majci poklonio komad crvene zemlje? Ili pak još dalje, u detinjstvo, korenima? Od kada postojim bilo je jasno da ja jesam ili nisam. Umem da upalim vatru i ugasim požar. I zamišljam mnogo visoko i na duge staze. I znam, jednog dana, sve će imati savršen smisao. I ti i ja. I sve ono što se žrtvovalo. I besane noći. I buđenje u cik zore. I strah. I iščekivanje. Možda je to baš danas kada sedim ovde sa tobom? Možda je baš danas dan kada tajne ustupaju mesto istinama? Opet, možda ti je priroda povodljiva pa te navede na pogrešno? Možda smo i ti i ja, baš kao i ovi, još nezavučeni lastari, svoreni da nas vetar raspoloženja pomera kako mu volja?

Ipak, želim da verujem da je drugačije. Previše bi mučno bilo da te niko za sve te godine ne zavoli i da ne uzvratiš istom merom jer, šta je važnije? Voleti ili biti voljen? Da li je ptici važnije levo ili desno krilo? Bilo bi previše bolno da ostariš lutajući. Zalud bačeni trud i sva ljubav stvoritelja. Dakako, uvek se nadamo drugačijem scenariju. Telo ustreperi i srce zalupa jače iščekujući da vidi tvoje predivne boje. Pri prvom susretu, naizgled zatvorene, previše jednostavne i jednolične. 

Nijanse kojima zrelost, koju nose godine, daje posebnu vrstu kompleksne gradacije, oku skoro neuhvatljive. Duša se oboji istim u znak prepoznavanja, baš kao kod dvoje koji tek treba da postanu ljubavnici. Zatim na red dođu mirisi. Da li prepoznajem tvoje kao svoje? Umeju li da me opiju, ponesu u vinograde i voćnjake? Da li me podsećaju na tebe ili na neku ljubav davnu? Bilo bi lepo da budu samo tvoji, jedinstveni i prepoznatljivi. Da te ne poredim sa nekim bivšima. Ali bih da te tražim u nekim budućima. Preživljavam usud ponovnog upoznavanja i neporecivu činjenicu da si ti sve ono sto sam ikada želela. Da, baš ti. Tako ostrašćen i svoj. Sa svim svojim raspoloženjima i varijacijama, bile one odraz plemenitog drveta koji sa sobom nosi note dima ili pak žute cvasti i prodornog mirisa zelene stabljike. Sa svežinom koja budi i oslobađa umora. Nekako silan i nežan u isti mah. Pravi kameleon, a opet nekako stalan i vazda prepoznatljiv. Pomalo savage. Opijajući i opominjući, ti se ne završavaš ...